Живот у предграђу: Велико Село

Живот деце на селу свео се на мобилне телефоне, компјутере и одлазак у Београд. Некада су у Дому културе имали свирке али сада је Дом затворен. Срећом млади не одлазе, има много деце, школа је пуна, ради и предшколско. У центру је кафана 100 година стара, али и она затворена… Највећа мука мештана је градски превоз, који по реду вожње треба да иде на пола сата, али често и „омане“.

На окретници код Богословије стоји двестадвојка. Најстарији могући модел аутобуса ГСП-а. Топао је и сунчан јануарски дан, па се не осећа промаја која дува и кроз затворена, разлокана врата. Срећом, возач је љубазан, предусретљив и причљив, па је и дестинација лакоутврђена. – Идете у Велико Село? – Просто му је чудно што неко први пут аутобусом иде у тај, петнаест километара од центра, удаљени део града. Предграђе, а у ствари село – у граду. Право, правцато београдско село. Оно које зеленишом снабдева гладне Београђане. – Да, ишли смо раније до Сланаца и Манастира, али колима. Први пут идемо аутобусом у Велико село – звучао је наш одговор као оправдање. – Ма, није то далеко, само је пут лошији, рупа до рупе. Уосталом ви- дећете кад стигнемо. Него где треба да сиђете?

Наставак прочитајте у броју 3130.