Најпознатије по археолошком налазишту из доба неолита, ово место на обали Дунава, недалеко од београда, има и друге садржаје да понуди гостима, али недостају му добри путеви, хотел, инфраструктура. Има, нажалост, и депонију, коју би прво требало санирати, па потом све друго
Од Устаничке улице, преко најдужег булевара у Београду, вероватно и у Србији, Булевара краља Александра, па до одвајања за Винчу, има добрих двадесетак минута вожње. И занимљивих… Јер, путем се свашта види. Са леве стране, возећи се према Винчи, између две најмодерније аутоперионице, које шљаште, ливада. Празна… на њој по натопљеној земљи још увек има снега, понегде извирује оно мало преостале траве, тек да зазелени. И један стари пољски ве-це. Он не шљашти. Нешто мало даље уз пут у Старој Калуђерици – хотел. На око – обичан, али ко испод крајичка ока ошацује, видеће – соба за петсто динара на сат – и схватиће његову намену. Све што нам је некада било „ију, срамота“, сада постаје нормално.
Нико од мештана и не обраћа пажњу, сви су у тој 307-ци која вози до краја Винче замишљени, загледани у торбе напуњене на снижењима у велеградским продавницама, већ уморни од сталног путовања по излоканим друмовима. Срећом, аутобус је новији, грејање ради, па је и пут подношљив. Негде у центру, бар га сматрају новим центром насеља, Дом здравља, начичкане месаре, мањи тржни центар, кинеска робна кућа и са леве стране одвајање за „Археолошко налазиште Винча“. Улица, та главна, урађена скоро, налицкана, ни овај последњи снег јој ништа није могао.
Заслугом Васића – светски позната
Код старе окретнице, чека Драган Јанковић, археолог и кустос Музеја
града Београда, који ради на налазишту у Винчи. Овога пута, само домаћин и добар познавалац локалних прилика.
– Добар дан! Добро дошли! – дочекује са широким осмехом, отварајући прозор свог „пунтића“. Њему су Дунав и Винча у крви, о њима зна више од било ког мештанина, он је енциклопедија овог насеља. У неколико минута, споредном улицом, уском и пуном рупа, стиже се до налазишта. Тек да се човек окрепи и састави план: где и како даље кроз насеље.
– Знате ли да је Винча једно од ретких савремених насеља у свету у коме се у континуитету живи седам и по хиљада година. Овде се живело беспрекидно и у неолиту, бакарном, бронзаном, гвозденом добу и у римском добу, у средњем веку, а и данас се живи. То је оно што Винчу издваја. Нормално, највише наслага је настало у неолиту. Прва истраживања овде су почела још 1908, када је професор Милоје М. Васић, први школовани археолог у Србији, започео археолошка ископавања која су, са прекидима, трајала до 1934. Обновљена су тек 1978, и то испитивањем налаза из металног доба и средњег века, а 1982. пажња се поново посвећује неолитским слојевима. Заслугом Милоја Васића у свету се зна за налазиште – почиње причу Драган док као прави домаћин кува кафу, јаку, ону која се не одбија кад вам је понуде.
Наставак прочитајте у броју 3132.