За себе ће рећи, с правом, да су радан и честит народ. Стоке нема, воћарство им је главна занимација, а Италијани су их због квалитетне кајсије засели на европски трон. Имају благи поветарац са Дунава, немају олујне ветрове, а крвопије их походе и гризу само сат времена дневно
Пуцкета јесенас посечена буква. Кажу, и у праву су они који то тврде, да једино топлота која избија из шпорета на ложење има мирис. Топлота има мирис? Има. Можда је то због тога што је ватра човеку у генима, па када око тај пламен сними, мозак из дубине прошлости призове миленијумско сећање. Време када је човек животом бранио ватру. И чувао по цену истог тог живота да му се не угаси или да му је не украду. И једино када се седи уз шпорет на дрва може да се осети та исконска веза човека и ватре.
Е, тог фебруарског дана у Столетовом дневном боравку мирисала је топлота. После тога се полако утопила у мирис пите бундеваре. А кроз сат времена у ваздух је стигло и испарење лозоваче и шљивовице, његов производ као и бундевара. И то је онда оно што се назива домаћа атмосфера.
Домаћин Столе је замолио да само са тим надимком буде део ове приче. Понудио је простор да у њему кажу шта имају тројица врсних познавалаца свега што је везано за Заклопачу, место поред Београда кроз које пролази градски аутобус 303. Крене из Устаничке, па кроз њихово село до Врчина. И назад. Кружи.
Радан и честит народ
Причу је започео Драгољуб. Када смо се руковали рече и презиме Грчић. Почео је опрезно, никад се не зна са новинарима. А и није дуго бивао у свом селу. Пола века провео је на печалби у Немачкој. Иако му је Столе гарант да је ово „безазлена” прича, без политике и тешких друштвених тема, Драгољуб радије прича о Немачкој. Иностранству уопште, јер га је природа посла водила по свету.
– Немачки сам пензионер, видео сам свет, имао сам и пристојну понуду, односно могућност да останем тамо, али не, ништа се не мери са мојом Србијом – рече у даху па направи драмску паузу. Као да жели да провери да ли смо добро кренули. – Све су то богате, уређене земље, али им некако фали душа. Фали им оно топло што има Србија. Од свих земаља где сам боравио и људи које сам упознао, Шпанци су за мене најбољи. И најближи су нам. То су честити, фамилијарни људи и воле Србију.
Полако, корак по корак, враћали смо се из иностранства у Заклопачу. Драгољубу је овде добро, има све што му треба, каже да је Заклопача једно прелепо место из којег су потекли неки виђенији људи, у којем живи радан и честит народ.
– Као што сте видели место је у долини опкољено шумовитим венцем – полако прича Драгољуб. – Кроз село протиче поток који се улива у Грочанску реку, а ова у Дунав. А са Дунава нам стижу ветрови. Прелепо је лети кад пирка. И комарци нам стижу са Дунава и, интересантно, само сат времена пију крв. Појаве се пред залазак сунца, вечерају и оду. Овде иначе нема невремена, олуја које ломе дрвеће, ваљда због тога што смо у удолини.
Кренуло је добро Драгољубу. Сада објашњава и састав земљишта, за које културе је то добро, а које не успевају…
– Заклопача има око 2700 становника и највећи број се бави пољопривредом, тачније воћарством – вели.– Око 97 одсто оних који живе од земље бави се воћарством. Лепо успева сво воће, рађају чак и смокве, али смо ми посебно поносни на кајсију. Мада и парцела под засадом трешње има све више. Дувамо за врат Ритопеку, шампиону у производњи овог воћа.
Наставак прочитајте у броју 3135.