Златне одбојкашице сањају Токио

Провео је бесану ноћ пред финале, био велика подршка и у тренутку када су губиле, знао је да постави игру и да, на крају, освојимо злато на Светском првенству у одбојци. Зоран Терзић, човек који годинама ниже успехе са женском одбојкашком репрезентацијом Србије, дошао је до титуле која му је у богатој каријери недостајала. О томе како се осећао, шта је рекао својим играчицама у најтежим тренуцима финалне утакмице, говорио је за „Илустровану Политику”

Како тренер проводи ноћ пред финалну утакмицу?
– Одмах да кажем, да спава – не може. Адреналин је ту мање-више, али још више преиспитивање битних ствари које су потребне за једну утакмицу, начин на који ћемо играти, тактике, гледање противника, гледање добрих и лоших страна…стручни штаб буквално целу ноћ је будан да би ујутро девојкама дали праве информације и савете како и на који начин да се поставе и играју. То је увек бесана ноћ, не само за тренера већ за цео стручни штаб, јер је то утакмица која се игра можда једном у животу и треба дати максимум.

Како сте после изгубљеног првог сета успели да вратите девојке у форму?
– Не може њих ни тренер, ни публика, да врати из неке лоше ситуације док оне саме не схвате да то могу. Наше је да им помогнемо, да им дамо савет, да их охрабримо, али оне су те које играју и које се саме дижу. Све време сам им говорио да оне то могу, да је дошао тренутак када ће Италијанке пасти, без обзира који је резултат тренутно. Да не треба да мисле о томе да је реч о финалној утакмици, већ да играју своју игру, да се опусте, а кад се опусте и буду играле онако како најбоље знају да ће –победити.

И дошао је тренутак, добили смо финалну утакмицу?
– Ми смо и до сад имали одличне резултате у самом смо светском врху. Одбојка је спорт у коме увек бар десет земаља може освојити титулу. Освојивиши све више трофеја током година и схвативши колико вредимо, да смо само на корак од светске титуле, девојке су биле максимално сконцентрисане и фокусиране на златну медаљу, што су на крају и успеле.

Која утакмица је била психолошки најтежа?
– Свакако је то била полуфинална утакмица са Холандијом, јер се на њој много тога решавало. Није то само улазак у финале, већ и поразом на тој утакмици долазите у ситуацију да се питате да ли ћете уопште освојити неку медаљу. Наравно, четврто место је успех, али није медаља и није оно по шта сте дошли. Туга би била превелика.

Могу ли ове победе одбојкашица и раније кошаркашица да донесу неку промену у нашем односу према женском спорту?
– Неке ствари су такве какве јесу и врло тешко се мењају. Колико год је то необично и нама тешко, мушки спорт је популарнији од женског. Фудбал и кошарка ће увек бити популарнији од одбојке ма колико год ми медаља доносили. На нама је да нашим понашањем, успесима, доведемо одбојку на што виши ниво и приближимо је кошарци и фудбалу и женски спорт да по популарности приближимо мушком. Мада ће мушки спорт увек бити популарнији, јер на крају крајева и мушкарци више прате спорт него жене.

Који је сада Ваш мотив за даљи рад?
– Код мене увек има доста мотива. Следи нам пуно такмичења, не само Олимпијада коју често помињу, већ и Европско првенство. Када нестане мотива и када пресахне та енергија коју сада имам, онда нећу више радити овај посао.

Наставак прочитајте у броју 3118.