Током такмичења у Београдској арени, која је била домаћин Европског првенства, наши „делфини“ су вратили стари сјај овом спорту, из времена у коме смо увек били међу три најбоље репрезентације света. Сада смо најбоњи у Европи. Иако су се клицала и појединачна имена „водених“ хероја које смо славили, од голмана дебитанта Милана Глушца до легендарног Душана Мандића, утисак је да снага ове репрезентације лежи баш у заједништву и пријатељству свих чланова тима. О томе је за наш лист говорио један од старијих момака у екипи, чувени освајач два олимпијска злата
Поучени искуством из претходних година, многи се нису надали неком успеху, посебно не овако спектакуларном. У једном тренутку, током протекле деценије, у јавности су наше ватерполисте називали „отписанима“. Као да је слава српског ватерпола отишла у легенду, заувек. Онда нас је успех на Олимпијским играма у Паризу мало тргао. И сада, на Европском првенству, чији је домаћин била Београдска арена прегуравали смо победе над Холандијом, Шпанијом, Израелом, Француском, Италијом, Хрватском, Мађарском, уз само један небитан пораз (од Црне Горе). Апетити публике су расли, али и страх. Пред финални „обрачун“ са Мађарима чули су се коментари малодушних статистичара да се ретко дешава да једна репрезентација два пута победи другу на истом такмичењу. Ипак, наши „делфини“ су најпре одржали Мађарима лекцију из овог спорта, а истовремено и доказали да статистика појма нема.
Под вођством селектора и тренера Уроша Стевановића и капитена репрезентације Николе Јакшића, наш тим чинило је петнаест најбољих: Радослав Филиповић, Душан Мандић, Страхиња Рашовић, Сава Ранђеловић, Милош Ћук, Ђорђе Лазић, Радомир Драшовић, Немања Вицо, Никола Дедовић, Петар Јакшић, Виктор Рашовић, Милан Глушац, Василије Мартиновић и Никола Лукић. И наравно капитен Јакшић.
Страхиња Рашовић (33), наш саговорник, играо је у крагујевачком „Радничком“, „Црвеној Звезди“, мађарским клубовима „Егер“ и „Вашаш“, као и у шпанској „Барселонети“, док је поникао у Ватерполо клубу Београд. У неким од клубова био је заједно са годину дана млађим братом Виктором. Страхиња је био најбољи стрелац на светским првенствима два пута, освајач златне медаље на олимпијадама у Токију и Паризу и већег броја медаља на европским и светским такмичењима. Био је и члан идеалне поставе Светског купа (2014).
Сада, на првенству, Страхиња је био један од најбољих стрелаца наше репрезентације са деветнаест постигнутих голова (одмах иза Мандића са 20), а међу голгетерима свих тимова Европе је био осми!
Након завршетка такмичења, неки играчи су се вратили својим клубовима у иностранству, а неки отишли и на заслужени одмор. Међу њима је и Страхиња кога смо затекли у сталној бризи око своје две ћерке Калине и Чарне које је са супругом Јеленом повео на нашу планину, у хотел са базеном. Без тога се не може. Ћерке су по цео дан у базену, али тата не би желео да оне крену његовим путем. Ипак је то, сматра, прегруб спорт за жене. Са несуђеним рукометашем и власником дипломе из области маркетинга и трговине, разговарали смо телефоном.
Зашто вам је ова победа и медаља била толико важна поред толико других које сте до сада имали: мислим да сте рекли да вам је можда и најдража?
– Уз ону олимпијску из Париза јесте најдража. Играо сам у мом граду и такмичење у Арени је вероватно круна моје каријере. Са братом сам 2006. скупљао лопте иза гола на европском такмичењу одржаном на Ташмајдану. Онда сам 2016. са трибина у Арени гледао још једно европско такмичење, а сада сам 2026. са репрезентацијом освојио злато. Такође, у публици је била цела моја породица, супруга, ћерке, мајка, другови из детињства. Треће, имам безмало 34 године, није мало, и питање је колико ћу још моћи да играм.
Зашто вам је на овом првенству, како сте рекли, „ментална потрошња била већа од физичке“?
– Пред сваки меч сам био јако напет због превелике жеље за победом у мом Београду, зато што сам желео свима да докажем да сам и даље шампион, међу најбољима. Сваку утакмицу сам замишљао, све ситуације које би могле да се догоде и како бих могао да их решим и то ми је одузимало највише енергије, исцрпљивало ме је више него сама игра. То ми се дешавало на Олимпијским играма донекле, али никад као сада. Посебно што је Арена несвакидашње окружење за ватерполо. Навикли смо на уобичајене базене, а овде су биле огромне трибине, увек пуне. Све је узбудљивије и лепше, осећате се важније него иначе.
Кажете да вас је као тим одбрана водила ка победи?
– То је посебна енергија и воља која се у нама јавља када нас противници нападају, а ми дижемо блокове и правимо зид између њих и нашег гола. За сваку успешну одбрану радовали смо се као да смо дали гол. Сви смо били одбрана. Увек када се освајају медаље, одбрана је та која добија. Доказали смо да нашу екипу чини нас 15, а не појединци и зато смо успели да ублажимо ударац када смо у базену остали без Јакшића или Ћука. Али, имали смо веру у себе. И пуну Арену.
Зато су новинари ову репрезентацију назвали српско министарство одбране! Какви су вам били противници?
– Углавном су то биле млађе екипе, а Србија је била спој младости и искуства. Пријатно су изненадили Холанђани својом игром, али мислим да нам Мађарска остаје и на даље најтежи противник.
Много се причало о младом Милану Глушцу, голману који је са само 23 године постао миљеник нације. Шта ви кажете?
– Заслужено је постао херој и желим му још много награда. Ово је било први пут да се такмичимо заједно и могу да кажем да је посвећен спорту, фин и васпитан и да му се зато овако добро вратило.
Ово је била прва медаља па и прво финале неког европског такмичења за нашу репрезентацију, после пуних осам година. Како се догодило да добијете надимак „Отписани“ и како се догодио „Повратак отписаних“?
– Шта да вам кажем, последњих година је конкуренција постала јача, раније нисмо страховали од САД, Аустралије, Грчке или Канаде, а они су сада стално при врху. У тим новим временима смо мало тонули, а онда су дошли Прле и Тихи…. шалим се, али на Олимпијаду у Париз смо отишли као „отписани“, а тамо се догодио „повратак“. Тако је то у спорту, у једном тренутку Фортуна дође и каже „сад је време да ви мало побеђујете“. Нема формуле успеха осим воље и вере у себе.
У чему се разликују утакмице или првенства која играте са братом или без њега?
– Када сам са њим имам већи позитиван притисак да будем бољи јер хоћу да имам прилику да кажем како смо заједно освојили неке медаље, јер је иначе реткост да браћа заједно играју и освајају медаље. Били су то некада Пјетловићи, а сада Јакшићи и нас двојица. Брата и мене једино повезују храброст и велико срце, у осталом смо различити. Ја сам у води и ван ње емотивнији и напетији, а он смиренији.
Како сте прославили победу?
– Прво вече након финала у базену и хотелу, сутрадан увече у једном ресторану са нашим женама и пријатељима. Били смо разочарани што није било дочека испред градске Скупштине и програма са њеног балкона, али биће прилике у неко боље време.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Слободан Сандић