Храбар и смео пионирски подухват на који се, како кажу у Чајетини, не би одважиле ни много веће општине, Голд Гондола и од туриста захтева одређену дозу храбрости и смелости. Бар кад је реч о особама које, попут потписнице ових редова, имају урођени страх од висине, поготово од лебдења у ваздуху. Ипак, пропустити прилику да се провозамо овим чудом од технике, најдужом гондолом на свету, и да уживамо у питомим пропланцима Златибора из птичје перспективе – није долазило у обзир. Једноставно, зебња је потиснута зарад узбудљиве авантуре и очекиваних дивних призора, а ваша репортерка је потиснула фобију и одважно приступила полазној станици.
Поготово што изградњу гондоле и све проблеме који су ишли уз овај озбиљни подухват, пратимо од самог почетка, већ скоро пуних десет година. Тендер за набавку опреме је спроведен почетком 2012, потом смо на Преображење 2015. дошли да видимо постављање камена темељца, управо на овој, сада скоро сасвим уређеној почетној станици, одмах изнад пијаце у центру Златибора.
Нимало није био лак пут од идеје до реализације ове савремене ваздушне дилижансе, поготово што је и сама инсталације била велика непознаница за скоро све учеснике у пројекту, прва таква у нашој земљи и региону. Па је тако, од постављања камена темељца, уз безброј бирократских перипетија и много напорног рада, наш следећи сусрет био тек у августу 2020, поново на Преображење, када су постављене прве кабине на линију, у склопу завршних тестирања пред пуштање у комерцијалну употребу.
Било како било, у тренутку када ваша репортерка чека своју кабину, која ће је на траси дугој скоро девет километара – по чему је најдужа једносегментна панорамска гондола на свету и са најдужом ваздушном трасом у Европи – одвести на врх Торника, тај исти пут је већ прошло 120.000 људи. За свега неколико месеци, откако је пуштена у рад, то је изузетно велико интересовање, чиме су, кажу у Туристичкој организацији Чајетине, превазиђена сва најоптимистичнија очекивања.
Приступ кабини је лак и једноставан, па се чак и колица са бебом, а таквих је било доста тога дана последње недеље јуна, врло брзо убаце у модерну, стаклену, делимично засенчену кабину, чија се врата аутоматски и бешумно затварају. Због короне и мера предострожности, кабине се не пуне до свог пуног капацитета (десет особа), већ свака породица, или група пријатеља добија своју кабину, без мешања са другим туристима. Уз први, почетни „цим“ када се одвајамо од тла, вожња надаље, по лепом, сунчаном и ведром дану, без ветра, протиче изузетно угодно, уз просечну брзину од шест метара у секунди.
Одвајајући се полако од површине земље, видик нам се шири, а околина, препуна дрвећа, траве, стада крава и оваца (али и бројних грађевина на којима су радови у пуном јеку), показује као на длану. Успут се, наравно, мимоилазимо са другим туристима који се враћају, јер укупно 55 кабина тренутно кружи овом ваздушном стазом, а максимални капацитет Голд Гондоле је, како смо сазнали, 90 кабина и хиљаду путника на сат.
Очекиваних око пола сата вожње у једном смеру, прошло је изузетно брзо. Један од најлепших призора је изнад Рибничког језера, где је смештена и једина међустаница. Путници који су желели да истраже и ово подручје, изашли су ту из својих кабина, шетали по околини, силазили до језера, дивили се погледу, а затим се вратили да сачекају следећу празну кабину, која ће их одвести до врха Торник.
Ми, који нисмо овде правили паузу, за десетак минута смо већ били горе, те смо тако за тих тридесетак минута, како су нам навели, прешли висинску разлику од 531 метра. На самом Торнику, наравно, усред лета нема скијаша, али зато има много посетилаца који су дошли Голд Гондолом или (ређе) отвореном жичаром, па се сада шеткају уздуж и попреко, дивећи се погледу на све четири стране. Наравно, свако је искористио прилику да се слика, а они срећнији и упорнији, који су успели да нађу место у за сада једином и невеликом ресторану – сели су да се освеже соком, сладоледом или неким од чувених златиборских специјалитета, комплет лепињом на пример.
И мада се Златибору често замера што масовном изградњом све већих објеката поприма урбана обележја, он толико тога – осим поменутих кулинарских ђаконија – има да понуди гостима, да је овде просто немогуће не уживати у сваком новом дану и новој авантури.
Овога пута, међутим, репортажа је посвећена искључиво Голд Гондоли, за коју надлежни у Чајетини кажу да им је циљ да постане не само туристичка атракција већ и главна окосница привредног и туристичког развоја овога краја, а Златибор, као и до сада – његов привредни лидер. Очекивања су да се инвестиција у гондолу од 13,5 милиона евра, које је општина самостално обезбедила искључиво из својих средстава, врати кроз десет година када се очекује да Златибор постане најпосећенија туристичка дестинација у Србији и региону са 10 милиона ноћења годишње и око милион посетилаца.
Пише Сања Лазаревић
Фотографије Голд Гондола