Да ли је успех телевизије важнији од истине у њеном садржају или морала оних који тај садржај праве? То је главно питање новог кратког филма Луке Попадића „Вести“, чија се радња дешава у време бомбардовања СР Југославије 1999. године. Млади амерички новинар, пун ентузијазма, долази да извештава са ратишта, али му се на терену новинарски снови претварају у кошмар. Пита се да ли је истина потребна икоме или је довољно надређеноме рећи „разумем“ и пливати низводно, заједно са већином медија и њихових извештача?
По обичају, Лука Попадић је написао прву „руку“ сценарија за овај као и све претходне филмове, а онда га је дао на дораду својој сталној сарадници Тамари Барачков, колегиници из студентских дана. Новац је сакупљао на швајцарским фондовима и конкурсу Филмског центра Србије. Снимање је трајало неколико дана и Попадић је готово дело с поносом представио у Локарну, у оквиру програма „Леопарди сутрашњице“. Дакле, на њега се озбиљно рачуна.
Ми смо неке филмове Луке Попадића гледали на фестивалу Кустендорф, где је два пута освајао награде: за дело „Мамци и удице“ припало му је „Бронзано јаје“, а за „Рингишпил“ Награда за најбољу фотографију. И дела „Едмунд у Кнежевцу“ или „Црвени снег“ била су приказана пред нашом публиком, а освајала су признања широм света. Док живи и ради на релацији Цирих – Београд, Попадић нам је током једног преподнева у Локарну, у кафеу на ободу Пјаца Гранде, причао због чега се ратном 1999. годином у филму бавио више од две деценије касније.
–Јавила ми се та идеја када сам са филмом „Мамци и удице“ био у Мароку, на фестивалу у тамошњем граду Тангиру, за који кажу да има неку чудну енергију и магију, можда и због свог положаја, пошто представља почетак или крај Африке, зависно како се гледа. И то испред капија Европе. Само ми је одједном прошло кроз главу и решио сам: „О томе морам да снимим филм!“
Морао је да га сними, јер је тај период тешко доживео, а ни данас не може да разуме многе ствари везане за тај рат.
– Имао сам деветнаест година када је било бомбардовање. Живео сам у Швајцарској, завршавао средњу школу и био јако љут на западне па и швајцарске медије, јер је извештавање о том рату било толико једнострано и сугестивно да је мени стварало одбојност у интеграцији моје одрасле личности у швајцарско друштво. Једном приликом посвађао сам се са професором француског у гимназији током разговора на часу конверзације о дневним дешавањима. Он је сматрао да је у реду бомбардовати Србију. Рекао сам му да се НАТО понаша као ватрогасац-пироман који потпали ватру тако што обучава и наоружава косовске Албанце па онда бомбама гаси пожар.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању