Тамо где се данас налази ова зелена варошица било је смештено добро угарских краљева, познато као Нађ Кекењ. Историјску прекретницу представља 1893. година, када је место добило статус слободног краљевског града. Све до 1947. у званичној употреби је било име Велика Кикинда, које се преводило као „велика пустара“.
Људи су се насељавали и одлазили, бивали и нестајали, а све у зависности од многобројних и различитих историјских околности. Да је овде било живота још у млађем каменом добу, сведочи богата колекција Народног музеја, у којем се налази један од најбоље очуваних скелета мамута у Европи, стар око 500.000 година, висок 4,7 и са кљовама од три метра. Од 1996. године, када је пронађен у погону фабрике цигле и црепа „Тоза Марковић“, буди интересовање туриста, а рођендан мамутице назване Кика се слави сваке друге суботе у септембру у оквиру „Мамутфеста“.
Ту је и најстарији парк Бландаш из 1896. године, у близини речице Галацке, који се налази под окриљем покрајинског Завода за заштиту природе и представља омиљено место за одмор и рекреацију.
Својеврсна атракција су и сове ушаре, које насељавају крошње дрвећа градског језгра, о којима су новинари Би-Би-Си-ја направили документарац, знатижељни како је могуће да птицама толико прија бука и врева. Домаћи и светски орнитолози утврдили су да се у Кикинди налази најгушћа гнездућа популација сова утина на свету. У последњих 20 година, на кикиндски градски Трг свраћају ове сове, а разлог њиховог доласка потпуна је мистерија. Од новембра до марта више стотина малих ушара, тј. сова утина борави у Кикинди, што није забележено нигде другде на планети. Сове немају заједнички живот са људима, те је фацинантно да баш на градском Тргу имају своја гнезда и сваке године долазе из различитих крајева света.
Кикинђани се с правом поносе архитектуром града, почев од централног трга, који се некада звао по Фрањи Јосифу, затим по краљу Петру Првом, па по Титу, док је данас познат као Трг српских добровољаца. За годину његовог „рођења“ се узима 1750, јер су тада поморишки граничари, први досељеници, заболи заставу на месту где се сада уздиже храм Светог Николе. Велика пешачка зона са бујним зеленилом и прелепим цветним површинама, која је центар дешавања, окупљања, па и стециште варошких аброва, прво је што ћете уочити када дођете у центар. Тргом доминира Курија, некада зграда Магистрата, седиште Великокикиндског дистрикта, сведок националне буне 1848, суђења Јовану Поповићу и групи младих песника 1930, а данас седиште Народног музеја, Историјског архива, Туристичке организације општине…
Ово је дефинитивно град културе, у којем је најстарија установа тог типа Српска читаоница из 1845, данас Народна библиотека „Јован Поповић“. У Кикинди је прва позоришна представа одиграна давне 1796. а кафана „Код златног плуга“ у Доситејевој улици у 19. веку служила је као сцена театра. Гостионица „Национал“ је 1950. уступила место Народном позоришту, које сада има већ лепу и богату традицију. Још пре него што је никла ова зграда, 1947. је основан Фестивал професионалних позоришта Војводине, најстарији овог типа у старој Југославији, који се сваког априла одржава у Кикинди. У јуну се одржава седмодневни Међународни фестивал малих сцена.
Текст и слике Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању