Вођа Ваорани народа, аутохтоног еквадорског племена који броји око пет хиљада припадника, прошлог пролећа је пред судом добила своју прву битку, што је усталасало многа племена која живе у највећој прашуми на свету. Амерички магазин „Тајм“ учинио је да се њен глас далеко чује, а она се отвореним писмом обратила председницима девет јужноамеричких држава и свим светским лидерима који деле одговорност за отимачину џунгле од њених становника
ПИШЕ МИЛИЦА СТАМАТОВИЋ
Већ годинама Амазонија је познатија по хектарима који горе него по хектарима који се зелене. Парница коју је покренула Немонте Ненкимо (36), вођа Ваорани народа из еквадорске покрајине Пастаса и кооснивач „Сеибо савеза“, била је једина светла тачка у суморној судбини ове јужноамеричке територије која утиче на живот свег живог света на планети. Уз помоћ заштитника грађана Ненкимо је поднела тужбу против владе Еквадора која је донела одлуку да нафтне компаније почну да експлоатишу нафту на подручју где њен народ живи, а да при том њих нису ништа питали. Суд је крајем маја прошле године донео одлуку да нико не може да истражује изворе нафте на њиховој земљи без пристанка локалног становништва.
Победа аутохтоног племена Ваорани које броји око пет хиљада припадника и настањује источни део еквадорске Амазоније усталасала је и друге староседеоце највеће прашуме на свету да се боре за очување својих шума и огњишта. За Ненкимо, коју је магазин „Тајм“ у септембру уврстио међу сто најутицајнијих особа на свету, живот је и даље борба, боље рећи одбрана прашуме где њено племе живи од продора инустрије и нафтних компанија које би да је прождеру. Некад то чини са мачетом, а некад са оловком у руци. У овом другом случају написала је отворено писмо председницима девет држава чије територије обухвата Амазонија и свим светским лидерима који деле одговорност за отимачину прашуме од њених становника. Ево њених речи:
„Зовем се Немонте Ненкимо. Ја сам Ваорани жена, мајка и вођа мога народа. Амазонска прашума је мој дом. Пишем вам ово писмо јер пожари бесне и даље. Јер корпорације просипају нафту у наше реке. Јер рударске компаније краду злато (као што то чине већ 500 година), а иза себе остављају отворене јаме и отрове. Зато што отимачи земље секу древну шуму да би стока могла да пасе, плантаже да бујају и да би бели човек могао да једе. Зато што наши старији умиру од вируса корона, док ви планирате следеће кораке како да одсечете нашу земљу како бисте опоравили економију која нама никада није донела корист. Зато што се, као домородачки народи, боримо да заштитимо оно што волимо – наш начин живота, наше реке, животиње, наше шуме, живот и Земљу – и време је да нас чујете.“
Аутсајдери и незналице
„Широм Амазона говори се више стотина језика, а у сваком од наших језика имамо реч за вас – аутсајдер, странац. На мом језику, вао-тедедо, та реч је „ковори“. И она не мора да буде лоша реч. Али ви сте је таквом учинили. За нас та реч је почела да значи (и на ужасан начин ваше друштво је потврдило то значење): бели човек који зна премало за моћ којом располаже и за штету коју наноси“, пише даље Ненкимо. „Вероватно нисте навикли да вас домородачка жена назива незналицама. Али домороцима је све јасно: што мање знате о нечему, оно има мању вредност за вас и лакше га је уништити. А под „лако“ мислим: без кривице, кајања, будаласто, чак праведно. И то је управо што радите нама, нашим територијама под прашумом и на крају крајева клими на нашој планети.
Хиљаде година нам је требало да упознамо Амозонску прашуму. Да разумемо њене путеве, њене тајне, да научимо како да преживимо и бујамо са њом. Мој народ, Ваорани, зна за вас само 70 година („контактирали“ су нас амерички евангелистички мисионари педесетих година прошлог века) али ми брзо учимо, а ви нисте тако комплексни као прашума.
Када кажете да нафтне компаније имају величанствене нове технологије које могу сркати нафту испод наше земље као што колибри срчу нектар из цвета, знамо да лажете, јер живимо поред реке низводно од места где се нафта излива. Када кажете да Амазон не гори, нису нам потребни снимци са сателита да докажемо да нисте у праву; гушимо се у диму воћњака које су наши преци садили вековима. Када кажете да хитно тражите решења за климатске промене, а ипак настављате да градите светску економију засновану на ископавању и загађењу, знамо да лажете, јер смо ми најближи земљи и први смо чули њене крике.
Никада нисам имала прилику да упишем факултет и постанем доктор, или адвокат, политичар, или научник. Старији су моји учитељи. Шума је мој учитељ. И научила сам довољно (и то говорим раме уз раме са мојим доморадачким сестрама и браћом широм света) да знам да сте се изгубили, да сте у невољи (иако још то сасвим не схватате) и да је ваша невоља претња за сваки облик живота на Земљи“.
Само узимате, узимате…
„Наметнули сте нам вашу цивилизацију и сад погледајте где смо: светска пандемија, климатска криза, изумирање врста и, уз све то, и духовно сиромаштво“, упозорава вођа народа Ваорани. „У свим овим годинама узимања, узимања, узимања од наше земље, нисте имали храбрости, ни радозналости, или поштовања да нас упознате. Да разумете како ми видимо свет, како размишљамо и осећамо и шта знамо о животу на овој Земљи.
У овом писму свакако нећу моћи свему томе да вас научим. Али оно што могу да кажем у вези је са хиљада и хиљадама година љубави за ове шуме, за ово место. Љубави у најдубљем смислу, као пијетет. Ова шума нас је научила како да ходамо лагано, и зато што смо слушали, учили од ње и бранили је, дала нам је све: воду, чист ваздух, храну, склониште, лекове, срећу, значење. А ви свет то одузимате, не само нама, већ свима на планети и будућим генерацијама.“
Најутицајнија становница Амазоније овако завршава своје писмо: „Рано је јутро у Амазону, пред свитање: доба дана када ми међусобно делимо наше снове, најмоћније мисли. И зато вам свима кажем: Земља не очекује од вас да је спасите, она очекује да је поштујете. И ми, домородачки народи, очекујемо исто.“
Ваорани народ поседује око 800.000 хектара џунгле у провинцијама Пастаса, Напо и Орелана, што чини мали део еквадорског амазонског басена. Од те површине, само 180.000 хектара, мање од једног процента територије Еквадора, остало је нетакнуто и ван домашаја нафтних компанија. Закон домороцима признаје право на одлучивање о својој територији, али држава задржава власништво над оним што је испод површине земље.
Заједница Ваорана живи на четрдесет минута лета од градића Шел на југоистоку Еквадора, бивше базе за истраживање мултинационалне нафтне и гасне компаније Ројал Дач Шел. Иначе, сирова нафта из Амазона је највећи извозни адут Еквадора и највећи извор финансирања економије. Али њена експлоатација угрожава амазонска племена загађује воду, доводи до крчења шума и све тежег лова на животиње које су побегле пред најездом машина и људи.
– Без територије, без џунгле, ми не постојимо као домородачки народ – каже Ненкино.
Ваорани су повезани са два номадска племена која живе у добровољној изолацији и која су љути непријатељи: Тароменане и Тагаери. Ненкино с поносом истиче да њено племе још има „много животиња, рибе, воћа, као и чист ваздух и воду“. Нада се да ће тако и остати, пре свега због своје шестогодишње ћерке Даиме, чије име на вао-тедедо језику значи „дуга“.
– Уз мало среће – каже Ненкино – Даиме ће наследити земљу која је још увек зелена џунгла, пуна животиња, природних лекова, пуна радости и слободе.