Рекло би се да је Тему можда нелојална конкуренција бувљаку, јер има све што се овде може наћи и то често и по повољнијим ценама. Али Тему нема социјалну, а ни такмичарску компоненту. Бувљак има изражену такмичарску црту. Како би се рекло реториком из бивше државе потребно је “стићи пре свитања”. Управо то је и мотив ловаца на антиквитете. Доћи пре конкуренције, по могућности по мраку, пре него се продавци распакују, ако треба и са рударском батеријском лампом на челу, јер адреналин ради на максимуму кад је у питању борба ко ће први доћи до неке драгоцености коју продавци тек треба да изложе.
Наравно, нису ни продавци наивни. Ретко да колекционари и препродавци ументнина не знају шта имају да понуде, па им промакне нека вредна реликвија и дају је за мале паре. Ствар је у надмудривању, јер нису сви купци подједнако “намазани”.
Вашем репортеру одлазак на бувљак није део суботњег ритуала, нити је обавезан део програма. Стога се деси да некад “профула” са куповином и буде насанкан. Нису то износи од којих ће се продавци обогатити, али „ego bооst“ (подилажење егу) је чудо. Као и овај пут кад ме ословио један продавац тамније пути са мањком зуба и дикције а вишком самопоуздања:
– За господина који има стила који зна шта хоче, ево парфеми првокласни. Ово ти дам за хиљаду динара, види колико паковање, а ти си ми сефте, дачу ти и још једну мању гратис – каже ми он.
Ја га овај пут искулирах. Оно јес’ да годи кад ми неко каже да знам шта “хочу”, ал уздржах се да не паднем на тако јефтину пропаганду. Тим пре што се пар корака даље уверих да ипак нисам тако јефтин. Наиме, међу половним књигама и класицима из читанки који се продају будзашто, налетех и на сликовницу чији сам аутор.
– Пошто? – питам продавца док гледам своју публикацију на истој гомили са Његошем, Андрићем, Црњанским… који се продају по 100 динара. Питам, а све стрепим…
– Сто динара – одговара ко из топа продавац. Уф, помислих, одлично се котирам. Ништа мање од класика. О сујето гладна како ти овај опскурни продавац блажено и брзо утоли глад ни не знајући какву ползу ти чини, рекох (у) себи. ‘Ај ипак да проверим, пожелех тада. Можда ми продавац ласка како би ми повољно продао властитог мене. Зато га питам:
– Чек, питам, па јеси сигуран да та сликовница баш толико вреди?
– Јесам, бре, па знаш ли ти ко је то писао?! – упоран је он.
– Знам, рекох, знам… – а боље да не чачкам. Што рече певац Софроније у оном цртаном филму кад су га нашли на другом месту у односу на оно на ком се сакрио: ”Боље да не гледам, можда сам стварно тамо”.
Продужих даље. Како би ТВ посленици рекли “у наставку програма”, међу другим тезгама и предметима наиђох и на дигиталну кућну вагу. Стицајем околности тог јутра сам се баш измерио код куће и знао своју тежину. Стао сам смерно на ову пијачну вагу и показала ми је исту вредност као и она код куће. Кажем продавцу:
– Изгледа да ти је тачна вага.
– Наравно да је тачна у грам, каже он.
– Ееее… – одговарам – зато је и нећеш продати. Мора да буде као криво огледало и да малко лаже у корист оног ко на њу стане. Ако су у питању жене, пожељно је и да много лаже и да показује мању килажу. Зато ништа од трговине док је не избаждариш.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању