Један сан, стар више од три деценије, коначно се остварио. Значи, могуће је. Дешава се.
Драмски писац Велимир Стојановић написао је 1974. драму „Није човек ко не умре“. Крајем 1978. премијерно је изведена у Сарајеву, у режији Љубише Георгиевског. Међу тумачима главних улога био је и данас познати Зијах Соколовић. Наредних седам сезона је играна широм Југославије, добијала је и награде, за телевизијску архиву је камером забележио тада млади режисер Емир Кустурица, а онда су дошли ратови.
После сукоба, у новим државама насталим на месту старе, студенти и аматери проналазили су ту Стојановићеву драму и од Сарајева преко Цетиња до Кикинде по њој правили неке необичне представе, не питајући за било какву дозволу од породице аутора.
Све то време пишчев син Горчин Стојановић (56), данас угледни позоришни (и филмски) режисер, сањао је о томе да на сцену постави ово дело свог прерано преминулог оца.
– Писца сам познавао осамнаест година, а од тога је шеснаест проводио по болницама – сећа се Горчин свог оца Велимира који је већ са тридесет година био дијабетичар и своја болничка искуства преточио у драму „Није човек ко не умре“. – Текст је почео да пише четири године касније, када је чуо вест да је пронађен лек против дијабетеса, за коју се испоставило да је била лажна.
Ликови у драми су пацијенти из различитих друштвених миљеа Иван, Душко и Рефик Селман, дежурни лекар и медицинска сестра.
– Та врста сусрета светова у болници је узбудљива објашњава режисер. – Људи који се иначе не би срели принуђени су да данима, па и недељама живе у истој соби, али у томе налазе и једну „заумну лепоту“ унутар ужаса који се зове болница и где се смрти дешавају. Као што каже писац: И очајање је вид безизлаза који садржи небројене шансе.
Из прве руке зна, додаје Горчин, да је писац свој оригинални текст често мењао и допуњавао:
– То је овај који и ми играмо. Није га оставио као канон који се не сме дирати. Прва рука драме била је на екавици, јер је мој отац био екавац, касније верзије биле су на ијекавици. Ја сам све вратио на фабричка подешавања, на екавицу, осим у случају болесника Рефика, али не зато што је муслиман или не знам Бошњак, већ зато што сам желео да звучи више горштачки. Растао сам са тим текстом и тридесет и четири године, откако сам дипломирао, чекао прилику да га режирам. Једном се то замало и догодило, али боље што није, јер мислим да тада, заправо, још нисам био спреман да се дохватим нечега што представља тако велики емотивни багаж за мене.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању