Јунаци индијске кинематографије велике су звезде широм Азије и Африке, више обожаване чак и од оних холивудских. Нама из Европе, па и обе Америке, тај феномен је прилично непознат, јер индијски филмови ретко налазе свој пут до овдашњих биоскопа, осим када не „закаче“ неку награду попут Оскара или Златне палме.
Зато ми је необично када на Међународном филмском фестивалу Црвено море у саудијском граду Џеди видим биоскопску публику недавно (ка свету) отворене земље која у стотинама чека на аутограме или могућност за селфи са индијским глумцем. Вриште, скачу, довикују, баш као и обожаваоци познатих личности у другим деловима света. Купују улазнице за програм „Разговор са…“ да би своје љубимце видели и чули уживо или поставили неко питање.
За индијске глумце је увек резервисана највећа сала у оквиру тог програма. И увек је тесна да прими све знатижељне. Када гости из Индије причају о својим улогама и каријерама, публика све називе филмова зна напамет. Аплаудирају, добацију, смеју се – баш уживају. Као да смо културолошки потпуно два раздвојена света, две хемисфере ове планете. Када би требало неко из Европе да наброји по два филма Пријанке Чопре или Амира Кана – тешко да би се лако могла наћи таква особа. А то су милијардери у Индији, чије филмове гледају милиони. И утицајни су.
Индија, баш као и Србија, има својих проблема, друштвених, економских, политичких… и многе познате личности се не либе да искажу свој став. У земљи од преко милијарду становника не морају да брину чак и ако им се власт свети због тога или уколико нека групација људи није задовољна таквим ставом. И даље ће стотине милиона становника ове велике земље радо гледати њихове филмове. Прошле године је у Џеди пажњу публике изазвао долазак Раванира Синга, а ове године су част Индије бранили Амир Кан и Пријанка Чопра, а донекле Дев Пател, Британац индијског порекла. Док је Раванир био забављач који очигледно ужива у својој слави, па је попут наших турбо-шабана привлачио пажњу на себе одећом, пратњом или музиком из звучника који је носио уз себе, дотле су Пријанка и Амир оличавали елеганцију, префињеност и озбиљност. Иако духовитији и непосреднији од ово двоје, и Дев Пател је био на линији одмерености.
Амир Кан
На самом почетку фестивала се представио Амир Кан (60) који има и авганистанске корене, али и оне који воде у прошлост управо до Џеде у коју Кан навраћа сваке године на путу ходочашћа ка оближњој Меки. Некако је у разговору са водитељком програма био мало суздржан, превише је вагао речи и деловао је некако… као да му баш и није пријатно пред публиком. Иако је рођен у Бомбају, престоници индијске кинематографије, а одрастао у породици везаној послом за филм, Амир заиста јесте дискретна звезда која не воли црвени тепих, доделе награда и фестивале, бар оне у његовој домовини. Можда је имао посебан разлог да буде опрезан, јер га многи из актуелне индијске власти баш не воле и мере сваку његову реч када говори о злочинима или неправдама према муслиманима у тој већински хиндуистичкој земљи.
Легенда Боливуда је пре филмске имао професионалну тениску каријеру. Крајем осамдесетих је Амир био шампион Индије, а 2014. је играо егзибициони меч у дублу: он и Роџер Федерер против Новака Ђоковића и Саније Мирзе (у једном тренутку светски број један у женском дублу). Прославио се филмовима као што су „Три идиота“ (2009), „Рвачка част“ (2016), а посебно „Лаган: било једном у Индији“ (2001) који је био индијски кандидат за Оскара и први пут је прославио Амира ван граница његове земље. Два пута разведен, отац троје деце, говорио је смирено, углавном озбиљно, са ретким осмесима.
Пут Аамира Кана до тога да постане један од најцењенијих индијских глумаца није био без својих изазова.
– Направио сам много грешака на почетку каријере, признао је он током овог разговора са публиком. – Волео бих да сам завршио филмску школу. Овако, морао сам да учим упоредо са глумом, на снимању филмова, а то је много тежи и скупљи начин учења. Зато сам у почетку радио и оно што нисам желео. Због тога сам касније донео одлуку да нећу прихватити ниједну улогу уколико не заволим сценарио и режисера и не стекнем поверење у продуцентску кућу која стоји иза филма, чак иако то значи крај за моју каријеру.
Амир се и после три деценије каријере држи тог правила. У међувремену је и сам постао продуцент и живот посветио независном, ауторском филму. Славу никада није очекивао. Када је у биоскопе изашао филм „Од катастрофе до катастрофе“ (1988), први у коме је имао главну улогу, био је збуњен оним што се десило:
Био сам у аутомобилу и један пар је био поред мене, такође у колима, чекали смо зелено светло. Насмешили су се и почели да ми машу. Несвесно сам им узвратио махање, питајући се ко су они, да ли, можда, знају моје родитеље? Требало ми је неко време да то повежем са филмом који сам управо снимио.
Познат по професионализму и предавању улогама до краја, Амир каже да је његов основни задатак да забави публику, али да воли с времена на време да узме причу другачију од свих осталих, неку која може да допринесе заједници и друштву да буду бољи. Поред тога што је глумац, Кан је и један од најпознатијих филмских продуцената у Индији – иако тврди да је то „незахвалан посао“.
– Видео сам свог оца како пролази кроз пакао, па сам био сигуран да нећу бити продуцент. Али, онда сам пронашао сценарио за филм „Лаган“ и заљубио се у ту причу, мада у почетку нисам имао довољно храбрости да се упустим и у продукцију тог филма. Мој отац је био продуцент чији су филмови углавном били неуспешни. „Видео сам оца како пролази кроз пакао. То је незахвалан посао. Породица је увек била на ивици сиромаштва јер су финансијери непрестано звали оца да га питају шта је са њиховим новцем. Ни ја не налазим лако приче које ћу да снимам. Поводом сваког филма који изаберем, нервозан сам да ли ћу успети да га реализујем. Сваком новом послу прилазим са много нервозе и узбуђења.
Успех филма „Лаган“ био је случајан – светска премијера на фестивалу у Локарну, номинација за Оскара па премијера у Лондону где га је публика обожавала. Онда је почео да се приказује у још неким европским земљама, па је Амир први пут у Роронту видео да „бели људи гледају неки мој филм“…
– И филм је сам од себе постао успешан, филм је све сам одрадио, а на крају је и мене увукао у све то – објашњава Кан кога у суседној Кини називају „националним благом Индије“ или „Савешћу Индије“ због његовог залагања у погледу родне равноправности, помагања сиромашнима у сеоским срединама, борби за слободу говора или противљењу смањења пореза за индустрију забаве (ту спада и филм) како би више пара одлазило за образовање и народне кухиње.
Индија га је често користила као незваничног амбасадора у отопљавању стално затегнутих односа са Кином, али су му десничарски хиндуисти често претили и водили кампање против њега, нарочито у време када се други пут оженио женом хиндуистичке религије и имао јавне коментаре о Индији као земљи нетолеранције.
Данас, каже не жели да глуми у више од једног филма годишње, али зато може да их више ради као продуцент. И тај посао ради на специфичан начин:
– Не желим да неко губи новац због моје „креативности“. Трудим се да се увек придржавам буџета филма, док већина режисера не мари за то. Мислим да уз креативност мора да иде и одговорност. Такође, мислим да је добар редитељ онај ко уме да осети бол и патњу других људи. Моја мајка је била таква. Једном ме је у младости питала да ли сам победио на тениском мечу? Одговорио сам потврдно, а она ми је само рекла да је и мог противника његова мајка питала да ли је победио и да је када је чула одговор сигурно била тужна. У том тренутку сам се и ја осетио лоше. Помислио сам, можда је требало да изгубим. Тада сам своје победе почео да гледам другачије. Верујем да и режисери треба тако да размишљају.
Пријанка Чопра
Пријанка Чопра (43) је рекла да је „бити глумац изузетна привилегија“, у тренутку када је добијала почасно признање на фестивалу где је дошла у пратњи мужа, познатог америчког певача и музичара Ника Џонаса, једног из групе „Браћа Џонас“. Некадашња „мис“ света (2000), а данас једна од најплаћенијих индијских глумица, одушевила је обожаваоце својим изгледом на црвеном тепиху у Џеди. Једне вечери носила је сребрну хаљину са потписом Осјара дела ренте, друге црвену Версачеову хаљину и теко редом. У неком тренутку ми се учинило да медији више извештавају о њеној гардероби, лепоти и значају за равноправност жена него о улогама које је иза себе оставила.
У свом говору, Пријанка се присетила почетка каријере. Имала је осамнаест година и већ тада су покушали да је обесхрабре говорећи јој да се у индијској кинематографији највише снима на хинду или телуга језику, али да они не прелазе границу те земље и да успевају само они филмови у којима се говори на енглеском.
– Филмови са титловима не путују светом, говорили су ми – казала је глумица и славодобитно узвикнула. – А погледајте где сам сада!
Пријанка се у говору захвалила фестивалу, мужу, али и покојном оцу кога је навела као првог уметника-забављача кога је у животу упознала. Објаснила је да покретањем сопствене продуцентске куће жели да себи обезбеди улоге какве жели да игра, али и да помаже младим ствараоцима. Касније, током разговора са публиком, Пријанка се детаљније подсетила детињства и пута до Холивуда. Њени родитељи су, рекла је, били лекари у индијској армији и увек су је подржавали у жељи да постане део шоу-бизниса иако у том свету никога није знала.
– Нисам имала кума у филмској индустрији. Нисам долазила из моћне филмске породице. Све што сам постигла, то је било због мог труда, благослова родитеља и Божје милости. Увек памтим савет оца Ашока који је говорио да треба да се понашам као вода, да се прилагођавам свакој околини и висини, као и да се увек посветим решењу, а не проблему. Брзо сам схватила да лако и брзо учим.
Поред десетина индијских филмова у којима је играла, Пријанка је имала улоге и у америчким остварењима као што су „Чувари плаже“ (2017), „Бели тигар“ (2021) или акционој серији „Цитадела“ која се управо приказује. Она и лепо пева, снимила је неколико успешних плоча на хинду и енглеском, написала је аутобиографију која је стигла и до листе бестселера „Њујорк Тајмса“. Енглески језик јој не би био проблем и да је одрасла у Индији, али Пријанка је са тринаест година отишла да настави школовање у САД где јој је живела тетка. Тамо је учила западну класичну музику, хорско певање и учествовала у школским позоришним представама. Због премало самопоуздања и мобинга другара на расној основи (Афроамериканаца, за промену) после три године вратила се у Индију и завршила средњу школу.
Пре две године је са мужем Ником добила ћерку Малти (помоћу сурогат мајке).
Дев Пател
Западним гледаоцима најпознатији од свих је Дев Пател (35) који је рођен и одрастао у Великој Британији где су његови родитељи Анита и Раџу дошли да раде, у социјалној заштити и информатици. Прославио се филмом „Милионер из блата“ (2008), а уследиле су и улоге у познатим филмовима „Најбољи Егзотични Мариголд хотел“, „Хотел Мумбај“, „Зелени витез“ или недавни хит „Човек мајмун“ са којим се опробао и као редитељ. Глумац је изузетно шармантан и драг, толико да је у Сан Франциску у новембру одржано такмичење за избор Пателовог двојника (сада је мода у свету да се бирају двојници познатих, од певача Харија Стајлса до глумаца ко што су Пол Мескал и Тимоти Шаламе! О томе су га питали на почетку разговора који је имао са посетиоцима Међународног филмског фестивала Црвено море:
– Чуо сам за то и био задивљен што се више од петсто људи јавило на конкурс! Мислио сам де ће се пријавити највише петорица. Такође, мислим да су већина њих били много лепши и способнији од мене. Мислим да бих ја сигурно изгубио на конкурсу за мог двојника!
Првобитни план је био избор двојника Роберта Патинсона, али су га у последњем тренутку организатори променили како би боље представили локалну растућу индијску заједницу.
– Надам се да сам само полазна тачка за нешто слично што ће се десити свим врстама бриљантних глумаца различитих раса и полова. Било је задивљујуће видети индијску заједницу у Калифорнији како се окупља на такав начин, на догађај пун смеха и радости.
Глумац је напоменуо да његова властита продукцијска компанија „Мањинско царство“ жели да ради нешто слично.
И само име компаније казује о чему је реч. Ради се о представљању мањина, о њиховим неиспричаним причама и о простору у којем те запостављене групе људи заиста могу да се покажу, да објаве да постоје и да процветају на неки начин. Недавно сам као продуцент подржао документарни филм под називом „Убити тигра“, дирљиву прича о борби младе девојке за правду и сукобу са њеним оцем у једном селу у Индији. Били смо у могућности да им не само обезбедимо финансијска средства, већ и да им омогућимо други живот у медијима и доведемо екипу до тренутка када су добили номинацију за Оскара.
Што се тиче доласка на фестивал у оквиру пословног дела смотре, у улози ментора за младу генерацију стваралаца, Пател каже да се осећа лепо због те улоге, али да му реч „ментор“ звучи „чудно“.
– Увек се осећам као неки радознали студент. Чак и као редитељ, учим од директора фотографије или других глумаца око себе, од сценографа, од… сваког члана екипе. Мислим да ћу заувек имати такав осећај.
А тај изненадни светски хит „Човек мајмун“ који је Дев режирао и у коме игра главну улогу, аутор је назвао „мојим љубавним писмом Индији, земљи која ме је највише обликовала, лично и професионално“. Акциони филм о освети често је био упоређиван са холивудским хитом „Џон Вик“ у коме је насловну улогу тумачио Кијану Ривс. Филм прати анонимног младог човека који креће у борбу против моћника одговорних за смрт његове мајке. У осветничком походу он носи маску Ханумана (хиндуистичког бога- мајмуна). Филм садржи снажни друштвено-политички коментар о ширим системским проблемима у Индији и још чека на премијеру у тој земљи.
– Једна од тема је и како религија може да се користи као оружје, како можете да мобилишеете огромну масу људи, да их доведете у стање беса и конфликта и како то може да буде не само неки лудак и убица, већ и некакав „дивни“, „безопасни“ учитељ, пример емпатије. Нарочито за необразовану децу, таква особа може да буде огромни подстрекач за добре или лоше ствари.
Пател је желео да користи филм и како би говорио о насиљу над женама у Индији а бројке показују тренд раста таквих злочина.
Познавао сам жену која је убијена у ужасном чину сексуалног насиља. Зато је рад на овом филму био пун гнева, посебно док сам писао сценарио. Али, истовремено је у причу унето много љубави, највише захваљујући мом најбољем пријатељу Раџију који живи у Мумбају. Он ме је упутио у индијску класичну музику, у то да рикшу почнем да гледам као индијски „бетмобил за сиромашне“ и како да комбинујем најбоље ствари из обе културе којима припадам. Тако сам режирао филм који није само љубавно писмо Индији већ и Тројански коњ за Америку, начин да тамошњим људима представим културу и стил Индије, заједно са политичком поруком. Класичан холивудски трилер на индијски начин. По узору на мог љубимца Бруса Лија и његов филм „У змајевом гнезду“.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис