Прошло је тачно тридесет година од највећег успеха нашег клупског фудбала у његовој историји. Тог 29. маја 1991. на стадиону „Свети Никола“ у италијанском граду Барију, пред око 56 хиљада гледалаца, у пенал серији, након што су мреже мировале читавих 120 минута, тачно у 22 часа и 46 минута – затресла се мрежа голмана “Олимпика” из Марсеја, Паскала Олмете. Егзекутор тог најбитнијег гола у историји ФК „Црвена звезда“ био је Дарко Панчев, Звездина чувена „Кобра“.
Експедиција “Црвене звезде”, у не баш крајње идиличној атмосфери, стигла је у овај драгуљ Медитерана шест дана пре финалног окршаја са француским шампионом “Олимпиком”. По слетању у Бари, црвено-беле су дочекали киша и тмурно време. Када су ушли у аутобус и кренули према карантину, обратили су им се домаћини и водичи речима добродошлице и охрабрења: “Ко год у Бари дође с кишом, обавезно из њега одлази са сунцем. Вама је суђено да освојите Куп шампиона”.
Мотивациони лајтмотив у свега неколико реченица култног “Звездиног” генералног секретара Владимира Цветковића, човека без којег никад не би била створена ова незаборавна “Звездина” генерација, и данас одзвања као ехо, који је најсликовитије сажео тадашњи актуелни тренутак – „Југославија се распала. Србија је у хаосу. Ово није утакмица за пехар, ово није игра за трофеј, ово је утакмица за народ.“
“Звездин” шеф стручног штаба Љупко Петровић, по бројним сопственим сведочењима, данима је мозгао око поставке тактике за утакмицу свих утакмица. Једна његова реченица се некако најчешће спомиње – „Хоћете ли да играте лепо или да подигнете пехар?“ Играчи су наравно хорски узвратили – „Да будемо прваци Европе!“ Љупко се ту надовезао – „Е кад је тако, онда ме сад послушајте до краја и не морате више никад“. Док им је на табли цртао крајње атипичну тактику са девет играча у дефанзивном блоку, неколико шокираних играча се нагалас запитало – „Па како ћемо дати гол, ако не нападамо?“ Љупко је већ имао спреман одговор – „Не морамо га ни дати. Доћи ће до пенала, Дика ће да одбрани један и ми ћемо постати прваци Европе!“
Стадион „Свети Никола“ тог 29. маја 1991. био је поприште највећег и најзначајнијег спортског тренутка у срцу сваког навијача “Црвене звезде”. Близу двадесет хиљада „Делија“ који су похрлили свим могућим превозним средствима, са свих меридијана у ову италијанску луку да буду сведоци рађања историје, направило је незабораван амбијент на дупке пуној јужној трибини. Сви елементи и предуслови за фудбалску чаролију на терену су били ту. Ипак, десило се нешто скроз супротно.
У једној, бићемо искрени, тврдој и негледљивој утакмици, “Црвена звезда” је, први и последњи пут те сезоне, одиграла изразито повучено и вребала своју евентуалну шансу да угрози гол клуба из Марсеја из неког контранапада. За 120 минута игре успела је то свега два пута. Француски тим је био конкретнији у регуларном делу утакмице.
Када је италијански судија Тулио Ланезе означио крај продужетака, у ваздуху се могао осетити уздах олакшања оних којима је црвено-бела боја у срцу. Знало се да “Звезда” већ има уиграну екипу извођача једанаестераца и веровало се да ће експеримент са шутирањем пенала у националном шампионату, након нерешених резултата, да се награди када је било најпотребније.
Извођењу једанаестерца први је приступио Роберт Просинечки – и био неумољив. Ред је на Мануела Амороса. Стеван Стојановић је чекао на гол линији више него спреман. “Звездин” голман је унапред знао да ће до задњег тренутка чекати Амороса да шутне и тако га додатно збуни, те да ће се, након тога, свом снагом бацити у своју десну страну. Видела се и у самом залету француског играча велика доза несигурности. У једном тренутку се готово зауставио, мислећи да ће тако преварити голмана, међутим епилог је био – фантастична одбрана Стојановића.
Лопти је тада пришао Драгиша Бинић и такође послао лопту у једну, а голмана “Олимпика” у другу страну. Следећи извођач био је Бернар Казони. Стојановић у једну, лопта у другу страну и тим из Марсеја је напокон погодио мрежу “Звездиног” гола – 2:1. Лопти је следећи пришао Миодраг Белодедић. Популарни Миле је био хладнокрван. Звезда води 3:1. Ред је дошао на Жан Пјера Папена. И он је био неумољив. Дошло је време за “Звездину” хаубицу, Синишу Михајловића. Михина громовита левица није заказала. Наредни извођач за тим из Марсеја је бразилски интернационалац Мозер. Лако је преварио Стојановића, и онда, један готово невероватан гест овог фудбалера. Док се чекало на почетак извођења пете серије једанаестераца, Мозер је дотрчао до “Звездине” клупе и кренуо редом да честита свим играчима освојену титулу!? Рекли су му да “Звезда” мора дати још један гол да се то заиста и деси, на шта је он само лаконски одмахнуо руком и насмејао се.
Тек тада је кренула права драма. Лопту је готово на средини терена узео у руке Дарко Панчев. Тренуци док дуго намешта лопту на белу тачку заиста су се чинили као вечност. Његов трк према лопти многи нису имали храбрости да гледају. И док је Панчев чекао и дочекао задњи тренутак да подигне поглед и види које колено ће прво да клецне Олмети, упутио је ударац ка голу и – време је стало. Мало ко је дисао у тој секунди. И онда… звук лопте која удара у мрежу. Комплетан делиријум како на терену, тако и на трибинама. Цела црвено-бела милионска породица, ма где била те ноћи, у трансу је клицала: „Црвена звезда је шампион Европе“.
Нажалост, како то само судбина уме да удеси, тај грандиозни спортски тренутак поклопио се са сломом, рушењем и распадом једне државе, у којој је тај клуб настао још 1945. године. Уследио је одлив шампионске генерације, која је, на сву срећу, и ослабљена успела да се крајем те исте године, у Токију, 8. децембра, попне и на кров планете, декласиравши јужноамеричког шампиона – чилеански “Коло Коло” (3:0)
У ових тридесет година откако се “Црвена звезда” попела на европски и светски трон, много тога се сломило, порушило и распало. Ипак, “Звезда” је сво то време, уз готово нестварне амплитуде лутања од врха па до дна, и у последњих неколико година фениксовског поновног дизања, успела да остане истинска народна тековина.
И за крај – Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић) и Бинић. Није заборављен ни Радиновић, који је био стандардан те сезоне, али је финале пропустио због повреде.
Пише Борис Латиновић