Zvonimir Đukić “Van Gog” – bežim od čopora

Svoj deseti album „More bez obala“ nisu prodali, već poklonili publici, a muzičari ovog sastava su srećni što, posle trideset i tri godine na sceni, i dalje stvaraju nove pesme koje žive srcem i dišu punim plućima

Svoj deseti album poklonili su jer su želeli da sa publikom podele emociju, zato što pripadaju generaciji kojoj dodir nosača zvuka dolazi kao potvrda da je rad na albumu bio vredan truda i odricanja. Svima onima koji se pitaju zašto su ga baš poklonili uz novine, vođa grupe Zvonimi Đukić (55) odgovara: „Poklonu se u zube ne gleda“.

– Možda bi takvi više voleli da smo uz neki strani mambo-džambo fensi časopis napravili kožni povez sa četrdeset i dve stranice knjižice na finom papiru, u punom koloru, pa da sve to tako „upakovano” košta pedeset evra“?

Sve u svemu, uspeli su u nameri da u jednom danu dođu do sto hiljada ljudi širom regiona.

– Pesme su otišle u narod, u zagrljaj ljudi i svakoj pesmi istog trenutka udahnut je neki novi život – kaže Zvonimir Đukić Đule.

Šta poručujete ovim albumom? U kom smislu je „More bez obala“? – U smislu slobode, odavde do beskraja. Ponekad i ta sloboda, za kojom svi vapimo u stvarnom svetu oko nas, kada dođe u ruke onih koji ne umeju i ne znaju šta i kako sa njom, kao da sama crveni od stida i kao da poželi da dobije ograde i spase svet njihove pohlepe. „Sloboda” u rukama neupućenih ume da povredi. Tematika albuma „More bez obala”, jezikom simbolike, priča o slobodi, o tom beskrajnom prostranstvu u svima nama, o toj nepreglednoj pustinji u ljudskoj duši koju harmonijom i tolerancijom svako od nas, pre ili kasnije, bez ičije dozvole, sme i mora da pretvori u oazu mira i spokoja. Album kroz svojevrsni imaginarni filmski scenario govori o velikim radostima glavnog junaka, koga životne “sitnice” znaju da učine mnogo srećnim, i koji je, nošen snagom porodice, spreman da odoli svim izazovima i iskušenjima, sa jedinom željom – da zagrli one koje najviše voli, svestan da će samo tako društvo i njegovo okruženje postati zdravije i lepše mesto za život i budućnost sve dece.

Kažu da će pesma „Za suze nema vremena“ biti nova koncertna him-na. Smatrate li da će, zaista, biti tako i kako doći do emocije koja iznedri takvu pesmu? – Iskreno, u momentu dok je beležim, ne znam koja će se pesma iznedriti u hit ili himnu. Činjenica da smo se do sad kroz život svi zajedno više isplakali nego što smo se ismejali, zove na neko novo vreme radosti, na vreme u kome život kroz radost i optimizam traži svoju odu.

Na prvu pomisao, „Za suze nema vremena“ jeste tužna pesma, međutim ona diže čoveka svojom energijom. – Pesma je „nasmejana”, kako kroz note, tako i kroz liriku. Nedvosmisleno šalje optimizam na adresu pesimizma. Na pomen suza, u naslovu filma, knjige ili pesme spremni smo da pretpostavimo da autor osećanja boji kontrastom patetike. Uspeli smo da u velikom luku zaobiđemo banalnost jeftinih osećanja, kako na novom, tako i na svim prethodnim albumima i da kroz ljubavnu tematiku, progovorimo jezikom tolerancije kroz različitost. Album priča životnu priču glavnog aktera izgubljenog u šumi nedostajanja, u kojoj se naprasno zadesio gubitkom ljubavi, kroz konstantnu borbu krajnosti u njemu, od mogobrojnih dilema, preko odluka donesenih nasumice, od potrage koja ga je lomila na svakom ćošku njegovog nimalo lakog životnog puta, na kome je njegov njegov učitelj, život, u većini situacija bio i njegov najveći mučitelj.

Da li je „Pismo ocu“ jedna od naje-motivnijih pesama sa novog albuma? – „Pismo ocu“ je jedna od onih pesama koja će, verujem, kad jednom oko nas stane sve i kad bend prestane da se kotrlja i postoji, ostaviti trag u vremenu. „Pismo” je pesma u kojoj će se, kad bude kasno, jer to uglavnom tako i bude, prepoznati odnos svakog oca i sina, svakog sina i oca. Moja skromna, emotivna ispovest koju nažalost nisam stigao na vreme da podelim sa svojim ocem, uglavnom taj burni odnos između očevog ponosa i brzine temperamenta svakog sina, iz svega izađe kao pobednik.

Nastavak pročitajte u broju 3135.