Звонимир Ђукић “Ван Гог” – бежим од чопора

Свој десети албум „Море без обала“ нису продали, већ поклонили публици, а музичари овог састава су срећни што, после тридесет и три године на сцени, и даље стварају нове песме које живе срцем и дишу пуним плућима

Свој десети албум поклонили су јер су желели да са публиком поделе емоцију, зато што припадају генерацији којој додир носача звука долази као потврда да је рад на албуму био вредан труда и одрицања. Свима онима који се питају зашто су га баш поклонили уз новине, вођа групе Звоними Ђукић (55) одговара: „Поклону се у зубе не гледа“.

– Можда би такви више волели да смо уз неки страни мамбо-џамбо фенси часопис направили кожни повез са четрдесет и две странице књижице на фином папиру, у пуном колору, па да све то тако „упаковано” кошта педесет евра“?

Све у свему, успели су у намери да у једном дану дођу до сто хиљада људи широм региона.

– Песме су отишле у народ, у загрљај људи и свакој песми истог тренутка удахнут је неки нови живот – каже Звонимир Ђукић Ђуле.

Шта поручујете овим албумом? У ком смислу је „Море без обала“? – У смислу слободе, одавде до бескраја. Понекад и та слобода, за којом сви вапимо у стварном свету око нас, када дође у руке оних који не умеју и не знају шта и како са њом, као да сама црвени од стида и као да пожели да добије ограде и спасе свет њихове похлепе. „Слобода” у рукама неупућених уме да повреди. Тематика албума „Море без обала”, језиком симболике, прича о слободи, о том бескрајном пространству у свима нама, о тој непрегледној пустињи у људској души коју хармонијом и толеранцијом свако од нас, пре или касније, без ичије дозволе, сме и мора да претвори у оазу мира и спокоја. Албум кроз својеврсни имагинарни филмски сценарио говори о великим радостима главног јунака, кога животне “ситнице” знају да учине много срећним, и који је, ношен снагом породице, спреман да одоли свим изазовима и искушењима, са једином жељом – да загрли оне које највише воли, свестан да ће само тако друштво и његово окружење постати здравије и лепше место за живот и будућност све деце.

Кажу да ће песма „За сузе нема времена“ бити нова концертна хим-на. Сматрате ли да ће, заиста, бити тако и како доћи до емоције која изнедри такву песму? – Искрено, у моменту док је бележим, не знам која ће се песма изнедрити у хит или химну. Чињеница да смо се до сад кроз живот сви заједно више исплакали него што смо се исмејали, зове на неко ново време радости, на време у коме живот кроз радост и оптимизам тражи своју оду.

На прву помисао, „За сузе нема времена“ јесте тужна песма, међутим она диже човека својом енергијом. – Песма је „насмејана”, како кроз ноте, тако и кроз лирику. Недвосмислено шаље оптимизам на адресу песимизма. На помен суза, у наслову филма, књиге или песме спремни смо да претпоставимо да аутор осећања боји контрастом патетике. Успели смо да у великом луку заобиђемо баналност јефтиних осећања, како на новом, тако и на свим претходним албумима и да кроз љубавну тематику, проговоримо језиком толеранције кроз различитост. Албум прича животну причу главног актера изгубљеног у шуми недостајања, у којој се напрасно задесио губитком љубави, кроз константну борбу крајности у њему, од могобројних дилема, преко одлука донесених насумице, од потраге која га је ломила на сваком ћошку његовог нимало лаког животног пута, на коме је његов његов учитељ, живот, у већини ситуација био и његов највећи мучитељ.

Да ли је „Писмо оцу“ једна од наје-мотивнијих песама са новог албума? – „Писмо оцу“ је једна од оних песама која ће, верујем, кад једном око нас стане све и кад бенд престане да се котрља и постоји, оставити траг у времену. „Писмо” је песма у којој ће се, кад буде касно, јер то углавном тако и буде, препознати однос сваког оца и сина, сваког сина и оца. Моја скромна, емотивна исповест коју нажалост нисам стигао на време да поделим са својим оцем, углавном тај бурни однос између очевог поноса и брзине темперамента сваког сина, из свега изађе као победник.

Наставак прочитајте у броју 3135.