ЗВОНКО ПАВЛИЧИЋ, академски сликар и редовни универзитетски професор у Косовској Митровици
Звонка Павличића не треба посебно представљати, његово име је истакнуто и признато у свету уметности.Присутан је већ 40 година на ликовној сцени. То га свакако чини једним од истакнутијих сликара са Косова и Метохије, а његова дела су излагана у готово свим културним центрима пређашње Југославије. Као дугогодишњи универзитетски професор предаје више предмета из области визуелних уметности. Маја ове године је учествовао на 10. Међународном фестивалу уметничких заставица „Свјетлост свијету – Homage Tesli“, у Загребу, где је добио награду, те смо тим поводом разговарали с њим, али и о његовим ликовним преокупацијама, новинарству, родној Метохији.
Како је протекао Фестивал у Загребу?
– Аутори овог пројекта осмислили су концепт посвећен животу и делу Николе Тесле, а поводом 70 година од његове смрти. Наиме, суштина је да Фестивал што оригиналније, у уметничком смислу, представи једног од највећих светских умова.
Да ли сте очекивали и ове године признање?
– Као што сам већ рекао, с обзиром на то да сам на истој манифестацији прошле године добио посебно признање, овог пута, заиста га нисам очекивао. Међутим, неочекивано, добио сам трећу награду за рад „Homage Николи Тесли“.
На Вашим делима су наглашени мотиви српске баштине на Космету
– Одрастајући на простору, који обилује културно историјским и уметничким богатством, нисам могао да будем летаргичан према том непроцењивом наслеђу. Мени, као уметнику, та баштина није само вредна у визуелном смислу, већ као препознатљива симболика која обитава у простору, јер садржи непролазну слику живота и непроцењива су сведочанства давно прошлога времена. За мене,те вредности постају врло захвалан мотив и неодољиво исходиште за тражењем инспирације.
Када су они постали Ваша ликовна преокупација и у којој мери?
– Већ почетком овог века, тачније 2000. године опредељујем се за мотиве споменичког наслеђа Косова и Метохије. Наиме, та тема ми се сама по себи наметнула, сталном актуелизацијом питања опстанка српских светиња и народа, односно тема је „испливала“ из слика, па су је многи критичари одмах препознавали.
Где сте све излагали радове и како их ликовна критика оцењује?
– Моји радови, што слике, што цртежи обишли су скоро све културне центре бивше Југославије: Скопљe, Приштина, Битољ, Љубљана, Ниш, Београд, Нови Сад, Подгорица, Сарајево, Тузла, Загреб, Никшић, Марибор… као и иностранство: Бугарска, Мађарска, Румунија, Енглеска, Француска, Турска, Аустрија, Немачка… где су изложбе пратили текстови у каталозима као и критички осврти написани од многих ликовних критичара и теоретичара. Њихова запажања су ми била значајна из више разлога, јер где нема критике развијају се општа места, ствара се идеализација просечног.
А шта каже публика?
– Како ликовна критика, тако је и публика веома битна за уметничко дело. Јер дело које нема публику, заправо и не постоји. Оно што ја радим, публици је заиста допадљиво. Кроз њихово гледање и тумачење мог рада, ствара се доживљај и стање духа, које је богатије и садржајније у односу на оно свакодневно.
Ви сте се исказали и као новинар, или боље речено ликовни критичар?
– Још крајем 70. и почетком 80. година прошлог века почео сам да пишем за приштинско „Јединство“, потом за „Нови свет“, где сам био и уредник културне рубрике. Пишући истовремено и повремено и за друге листове: „Млад борец“ – Скопље, „Побједа“ –Титоград… Искључиво сам пратио ликовни живот, и помно пратио нове уметничке појаве и токове, пишући о изложбама, тада, o југословенским и страним уметницима, чије су изложбе приређиване у Скопљу, Приштини и и другим културним центрима.
Ликовна уметност међу Србима на Косову и Метохији данас?
– Када је у питању ликовна уметност на Косову и Метохији данас, могу слободно да кажем да се није ништа променило у односу на време, почетком деведесетих када су албански уметници бојкотовали институције и „самовољно“ напуштали своја радна места, а потом, у таквој политичкој и друштвеној клими, Срби су заузимали жељене позиције које им реално нису могле припадати, те без икаквих критеријума наставили да делују. Наиме, УЛУК, односно УЛУКиМ је до 1999. године, као једино струковно уметничко удружење, функционисао у интересу неколико чланова појединаца, те се Удружење и угасило. Било је покушаја да се Удружење доведе у функцију, међутим лошим и нестручним вођењем, није могло да делује, те се поновно угасило.
Колико је познато, у Пећи је деловала Средња уметничка школа, док у Приштини Виша педагошка школа, а касније и Академија уметности, те су се школовали и развили велики број уметника. Каква је судбина тих уметника?
– Више је него познато да је на Косову и Метохији изникло на стотине ликовних уметника, како албанске тако и српске и црногорске националности. Велики број свршених ученика Средње уметничке школе у Пећи, која је била расадник изузетних уметничких талената, наставио је школовање на факултетима уметности у градовима бивше СФРЈ. Читав тај потенцијал је налазио своје уточиште, пре свега, у централној Србији, Црној Гори, а и у осталим републикама бивше СФРЈ, те се нису враћали на Косово и Метохију. Намеће се једноставно питање зашто се нису враћали? На Косову и Метохији због тога, нико није био забринут, а по најмање нису биле забринуте колеге српске националности, којима је одговарало такво стање, с обзиром на то да је за њих који су остали, важила заступљеност и подела по принципу и критеријуму националног кључа, те –што мање Срба –утолико боља позиција за њих. Дакле, није било ни помена о уметницима у расејању, а камоли да се неко позабави тим проблемом. Постојао је страх од конкуренције и фаворизације бољих, те им није ишло у прилог да створе климу и афирмишу, односно валоризују уметнике српске и црногорске националности пореклом са Косова и Метохије.
Наставак можете прочитати у броју 3104.