По дефиницији Светске здравствене организације свака
особа има демократско право да користи све проверене
методе лечења у циљу побољшања свог здравља, а дужност
друштва је да обезбеди регулативу и заштиту појединаца од
могућих злоупотреба у било ком смислу.
Интегративна медицина је правац у медицини
који укључује примену најбољих могућих ме-
дицинских третмана у циљу исцељења паци-
јента. Она је спој класичне (конвенционалне)
и комплементарне (често назване „алтернативне“)
медицине са циљем да њиховом комбинацијом лекари
пацијенту пруже најбоље могућности лечења из више
области медицинске терапеутике
У свету постоји велики број медицинских центара
који имају одсеке за интегративну медицину у којима се
обавља едукација лекара из различитих комплементар-
них медицинских области, научна испитивања и студије,
као и консултације са пацијентима. Два највећа таква
центра у Европи су Charité – Универзитетска болница
у Берлину која је једна од највећих немачких медицин-
ских установа и која обухвата 100 клиника и научних
института и Каролински институт из Шведске (Нобело-
ва Скупштина овог института одлучује о додели Нобе-
лове награде за медицину и физиологију). У Великој
Британији још од 1849. године постоји Royal London
Homeopathic Hospital која је 2010. године преименована
у Royal London Hospital for Integrated Medicine. У истој
држави постоји значајна научна установа Homeopathic
Research Institute (www.hri-research.org) посвећена
мултидисциплинарним висококвалитетним научним
истраживањима у хомеопатији на међународном нивоу.
У САД постоји Академски конзорцијум за интегративну
медицину и здравље који обједињује 66 академских ме-
дицинских центара из различитих држава САД и још не-
колико из Аустралије, Канаде, Мексика и Бразила, као и
Национални центар за комплементарну и интегративну
медицину чији је оснивач Конгрес САД. Најпознатији
од њих су Станфорд, Џон Хопкинс, Харвард и Клиника
Мејо. Ове установе спроводе научна истраживања „да
би пацијентима и здравственим радницима пружили
стварно знање засновано на доказима са циљем да се
пацијенту помогне најбољим приступом конвенцио-
налне и комплементарне медицинске праксе и како би
клиника испунила свеобухватне потребе пацијента у
погледу тела, ума и духа“ како пише на званичном сајту
Клинике Мејо.
У нашој држави Законом о здравственој заштити и
последњим Правилником о ближим условима и начину
обављања метода и поступака комплементарне меди-
цине (Сл. гласник РС, бр. 1/2020) детаљно је регулисана
примена метода и поступака комплементарне меди-
цине. Према том правилнику, методе комплементарне
медицине се деле на:
A – Методи превенције, дијагностичке процене,
лечења и рехабилитације: 1. Акупунктура; 2. Методе
стимулације акупунктуриних микросистема; 3. Квантна
медицина; 4. Хомеопатија; 5. Традиционална кинеска
медицина; 6. Ајурведа – традиционална индијска меди-
цина; 7. Хиропракса; 8. Остеопатија;
Б – Методи очувања и унапређења здравља: 9. Арома-
терапија; 10. Реики; 11. Антропозофска медицина; 12.
Ћи гонг (дао јин), јога, тај чи чуан вежбе у медицинске
сврхе.
У наведеном правилнику тачно је наведено који
здравствени радник може да обавља методе компле-
ментарне медицине (стручна спрема, лиценца и дозво-
ла Министарства здравља). Процену квалитета програ-
ма континуиране едукације здравствених радника из
области комплементарне медицине врши Републичка
стручна комисија за комплементарну медицину, у складу са законом.
Правилник у свом Члану 2 наводи следеће: комплементарна медици-
на обухвата оне традиционалне и комплементарне методе и поступ-
ке превенције, дијагностичке процене, лечења, здравствене неге и
рехабилитације који благотворно утичу на човеково здравље или
његово здравствено стање и који, у складу са важећом медицинском
доктрином, нису обухваћени методама и поступцима конвенционалне
медицине у складу са законом.
Да би се наведене комплементарне гране увеле (у комбинацији са
класичном терапијом или самостално) као терапеутски третман, по-
требно је да терапеут из тих области има класично медицинско знање
да би правилно проценио могућности комплементарног терапеутског
система и укључио, тј. придружио је терапији са циљем да иста буде
ефикасна и безбедна за пацијента. При дијагностици и одређива-
њу терапије неопходно је да терапеут, осим примене знања из своје
комплементарне области, уважава све остале медицински релевантне
налазе и процедуре, како би свеукупно проценио клиничко стање
пацијента и направио план терапије и праћења. Пожељно је да лекар
пацијенту пружи савете и у вези исхране и примерене физичке ак-
тивности, као и савете који укључују ментално-духовни и емционални
развој, како би и тим мерама поспешио исцељење. n