Оне су сведоци теших времена кроз које је смо пролазили од памтивека. Оне су симбол непокорности, вере, упорности, снаге… Оне су биле стожер око којег се окупљао и захваљујући којем је опстао православни верни народ. У једном периоду оне су биле и куће, дом у којем су људи наглас молили да их Господ сачува од зла. Да им сачува дом и породицу.
А биле су једноставне. Од дрвета грађене. Скривне и невелике. Скромно и опремљене. Тек толико да на цркву личе. Да буду место молитве. Цркве брвнаре опстају вековима. Трају старе, али ничу и нове. Најчешће тамо где се знало да је у минулим бременима већ постојала таква светиња.
Иако наизглед обичне, цркве брвнаре су увек биле и јесу интересантне истраживачима. Зато не чуди што је управо завршена изложба у Галерији науке и технике САНУ изазвала велико интересовање. Назив изложбе је био: „Цркве брвнаре – чувари традиције: непрекидна молитва под дрвеним сводом“. Реч је о фотографијама Станка Костића, фотографа и истраживача. Кроз те своје слике аутор је представио архитектонско наслеђе, умеће тадашњих мајстора у градњи цркви брвнара на нашем тлу и утицај градитеља из Осата преко Дрине, као и мајстора из Призрена, који су се доселили у сеобама са југа Србије. Такође, указао је и на велики историјски значај ових светиња.
Шта су ове грађевине значиле народу и какву су улогу имале, написао је академик Бранислав Митровић у каталогу који је пратио изложбу: „Након периода великог културног успона и узлета српског средњевековног црквеног градитељства, настао је период празнине и прекида током отоманског царства. Културни замах од неколико векова прекинут је турским освајањем Србије половином 15. века. Од тада до почетка 19. столећа, српски народ ће преживљавати тежак период борбе за физички и духовни опстанак. У дугом периоду након пропасти средњевековне српске државе, архитектура је била сведена на најједноставније архаичне и архетипске облике, па су се и цркве градиле у дрвету и малих димензија. Цркве брвнаре тако постају снажно упориште православне вере”.
– Ови објекти су имали велики значај за народ, јер је црква у тим тешким временима била место окупљања, веровања и наде у опстанак, али и место очувања народног духа и традиције – појашњава академик Митровић. – Црква брвнара је била саборно место за веру и литургијски живот. То су објекти архетипске форме, сведене, монашки скромне, својим обликом најсличније изворном доживљају куће, рекао је Митровић и додао да је народ могао да их разуме и прихвати као свој дом, са доживљајем топлине дома и кућног амбијента.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању