Тужим државу СФРЈ коју заступа шумско газдинство у Тито вом Ужицу, због штете коју су починили медведи у вредно сти од 1.120 динара. Шумски медведи који су под заштитом државе уништили су ми пшеницу на површини од 30 ари чија вредност износи 1.120 динара. Као доказ прилажем записник о увиђају на лицу места. Милан Јовановић из села Јагоштице. Ово је само једна од безброј тужби које су сељаци Јагоштице подигли против СФРЈ због тих ђавољих медведа. Али, каже председник Месне заједнице села Миливоје Богдановић, дозлогрдило им је да се са медве дима боре и због њих се са државом туже. Најрадије би, вели, напустили село и уступили га медведима, јер за једне и друге овде више нема места
С камена на камен
На вест да људи желе да уступе своје село медведима, запутили смо се у то царство медведа на Тари. У хидроцентрали „Бајина Башта” оставили смо „фијат 1300” и узели моћни „ландровер”. Наши љубазни до аћини нам рекоше да и „ландровером” можемо доспети само до врха Таре, до такозваног Предовог крста, докле води шумски пут. Одатле нам до Јагоштице ваља пешачити више од два сата јер пута даље нема. Одважни возач Златан Јовановић охрабрио нас је рекавши да ћемо се, ипак, некако пробити до села. Њему је то неколико пута пошло за руком док је радио у Дому здравља у Бајиној Башти. До врха Таре, до тог такозваног крста, стижемо брзо уживајући у пре расној природи која буја после кише па се чини да су јој ова простран тва тесна. Ту срећемо становнике Јагоштице који са вочићима вуку по земљи дугачка борова стабла на оближње шумско складиште. Кад су чули нашу жељу да се пробијемо до села, сумњичаво врте главом. Ипак, во ач одлучује да покушамо јер пут је сув. Снажни „ландровер”, буквално, скакуће с камена на камен, са вододерине на вододерину, провлачи се шумским путељцима, преко стаза и богаза. Разграђујемо ограде да бисмо ишли преко ливада, набацујемо камење да бисмо прешли преко потока. тако „миц по миц“, кроз беспуће, избисмо на зараван одакле пуца поглед на ту несрећну Јагоштицу. И одједном усред те дивљине, пред нама се указа питома котлина, у којој лежи село. Ливаде као теписи, расцветали воћњаци, лепе планинске кућице, стада оваца, крда говеда, а у позадини као некаква кулиса, диже се сурова камена литица, лева обала кањона Дрине, чије сивило разбија понеки бор са крошњом као да су је дотеривали најбољи фризери. Застали смо да би се возач одмо ио, а и нама није било лако у тој борби аутомобила са беспућем.У сусрет нам долазе средовечан човек и један младић. Просто не верују да је до њиховог села стигао
аутомобил. То су 50-годишњи Живојин Ђукић и 18-годишњи Владимир Стефановић. Кренули су, кажу, из овог беспућа чак у Црну Гору, на Цетиње, да се тамо запосле на изградњи неког пута. Овде, веле, „леба нема”.– Што не поједу животиње, уби време. Суша, киша или град – жали се Живојин.– Нема ни девојака, ни момака. Одселили се – вајка
се Владимир.Има ли медведа?– Е тога, вала, имамо за извоз. А, и извозимо. Пролетос је један Немац добре паре дао што је убио једног. Пропланак на којем стојимо је главна раскрсницањихових путева. Овде се медведи „договарају” у којемправцу да крену у штету – објашњава сељак.
Медведи вршљају
Спустисмо се с муком у село, низ пут на којем се сналазе само спретни брдски коњићи. Аутомобил је изазивао радозналост деце и чуђење одраслих. Малишани сутрчали са свих страна пема нама, а кад би се приближили као по команди окретали би се и још брже бежали узбрдо. Радознали и гостопримљиви сељани се брзо
окупише око нас. Међу њима је и „глава” села, председник Месне заједнице Миливоје Богдановић. Питају нас у чуду каква нас је нужда натерала да се овамо запутимо
Наставак прочитајте у броју 3114.