Врућ је летњи дан у Прагу и сунчеви зраци глачају црвено-плави билборд “Њујорк“ пицерије који се налази напољу, на улици, у центру града. Врућина је још гора унутра са врелим рернама, вентилатором који се споро окреће и бескрајном колоном страних купаца који су на паузи за ручак и губе се у роју локалних мува.
„За мене још две специјалне“, довикује менаџер Рој.
„Одмах“, одговара Рик, рођени пица мејкер чије бацање у ваздух теста за пицу а ла Мајкл Џордан је свима омиљена забава.
„Хтео сам кобасице, а не печурке“, жали се живописно обучени немачки бизнисмен.
У међувремену сам ја покушала да задовољим локалног клинца нудећи му разнобојну сламчицу (на чешком се она каже „брчко“, што је име провинцијског града у мојој домовини). Десетине изнурених лица стоје у реду напољу чекајући на мој осмех иза продајног пулта. Њихово релаксирано стрпљење иде на наше напете живце док диск џокеј са радија најављује најновији хит Аничке Леноксове (Ени Ленокс на чешком).
Наспрам живог ритма Леноксове чују се гласни вицеви нашег босанског кувара и осећа се неодољиво јак мири белог лука. Како се смањује разлика у температури између мог мозга и рерне, безуспешно тражим утешно лице свог колеге. Једини јасан призор су силуете које се губе између теста, прилога за пицу, сечених парчића и зноја, док њихове стопе остављају траг у брашну на поду пицерије. У поплави поруџбина и изгорелих парчића пице замишљам сцену маратона из енглеске комедије „Монти Пајтонов Летећи Циркус“. Мисли ми лутају док се тело бори да одржи ритам служења пице.
Из неког разлога, претходни месеци када сам се тек преселила у Праг били су издашнији у својој понуди необичних авантура. Поред кратког рада на позоришној сцени, моје име је било оглашено као кореограф мјузикла који није имао успеха, под насловом „Караван, негде између реалности и снова“. Аутори мјузикла су била два момка из Лос Анђелеса пуна уметничке таштине тако да смо на крају завршили са више људи на бини него у публици.
Ово уметничко искуство на 10.000 километара далеко од Бродвеја је убрзо заборављено лансирањем новог културног подухвата. У аматерском хору који се састојао од пријатеља, познаника и амбициозног дипломца из Кембриџа као диригента, одражавала се сва разноврсност Прага: на репертоару су нам биле чешке божићне песме, италијански мадригали и амерички госпел. Глас нашег сопрана надјачавао је бас глумца из Аустралије и баритон одбеглог америчког писца који никада више није напустио Праг, већ је наставио да пише туристичке водиче. Ускоро се ближио крај лета које је одувало нашу музику и све који су је слушали.
Пише Јелена Грујић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању