Милевску планину смо упознали једне недеље у касно лето. Полако. Од Ниша, преко Владичиног Хана, Сурдулице, Власинског језера до села Божица. И онда креће трек. Како то воле да кажу планинари. На почетку стазе наилазимо на сунцокрете. Није Ван Гог. Није уље на платну. Нису ни они тужни Дучићеви из стихова: „У тужном оку сунцокрета, што немо прати неба блудње, ту су све жеђи овог света, сва неспокојства и све жудње“!
Ово су били прави сунцокрети. Идеални за фотографисање. Окретали се сунцокрети, заједно са сунцокретима окретали се и ми, а заједно са нама и водич Марко како би ухватио најбољи кадар јер без добре фотографије као да нема ни доброг планинарења. Ухваћени сунцокрети, ухваћена мала али одабрана екипа планинара и настављамо даље. Јер, треба упознати Милевску планину, која у најширем смислу, представља масив у дужини од око 30 километара. Према речима водича Марка Милошевића из нишког Планинарског друштва „Мосор“ ова планина „припада родопском планинском масиву, који карактеришу благи врхови, пуно шума и пашњака на вишим надморским висинама“. Када је реч о врховима, ту су највиша три: Крвави камен, Оштрика и Самовилњак. Ми обилазимо Оштрику на 1671 мнв, потом Влашки рид на 1649 мнв и Грамаду на 1657 мнв. До ових врхова идемо широком стазом, потом кроз високу траву попут житних поља, а онда нас стаза води кроз шуму.
Добијамо упозорење да у овим шумама можемо да наиђемо на рисове и вукове. Страх не постоји. Само се преслишавамо бајке Црвенкапа и шта ће ко рећи уколико наиђемо на вука. Вања: „Бако, бако, зашто су ти тако велике уши?“, Новица: „Бако, бако, зашто су ти тако велике очи?“. Марко: „Бако, бако, зашто не носиш мајицу ‘Преслапа’?“ . Марко мења бајку и прави алузије на то што на стази нико од нишких планинара не носи мајице свог клуба. На Милевској планини, дакле, налазе се бајковити предели. Попут предела из Црвенкапе или неке друге бајке. Постоји и кућица. Бакина? Не, шумарска. Такође згодна за фотографисање. А тамо где престају бајковити моменти, настају песнички. И то је чаролија Милевске планине. Осим тренутака са сунцокретима, ту су тренуци и са мравима. Они овде имају своје колоније. И имају своју песму. Неку о ролерима. Од Љиљане Крстић. „Љут сам нешто на мајсторе, што ролере праве, зашто једном не направе, ролере за мраве?“
Пише Весна Тодоров
Фото: Марко Милошевић и В. Т.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању