Уочи београдске премијере комада Кокан Младеновић је окупљеним новинарима одмах на почетку нагласио: “Ово није никакво глорификовање Југославије и Тита, мада су, можда, то и заслужили, посебно та земља“.
Те давне 1971. године „Илустрована Политика“ је писала како је избор пао на велшког глумца Ричарда Бартона да игра Тита у ратном спектаклу „Сутјеска“, који се снимао те године и како су наши продуценти појурили у Лондон да га приволе на тај посао. Ипак, крајем јула догодио се и први сусрет Бартона и његове тадашње супруге Елизавет Тејлор са Титом и Јованком, на острву Бриони у Јадранском мору, у близини Истре. Тамо је југословенски доживотни председник имао свој луксузни летњиковац и сафари парк. Са тог сусрета настале су фотографије, сада већ давно заборављене. Једну од њих, црно-белу, случајно је видео Кокан Младеновић. Није му дала мира, почео је да размишља и замишља…
Створио је један нови свет, праву драмску причу из готово ничега, јер података о томе шта је четворо људи причало током тродневног дружења на Брионима готово да нема. У то време таблоиди су били реткост, а и такви су били умивени и наизглед пристојни. И имали смо само један телевизијски програм. Кокана је фотографија навела да се позабави идентитетима људи, конкретно тих четворо али и свих нас, као и улогама које играмо у животу, силом или милом. Холивудски гламур суочио је са тврдим комунизмом или, како режисер каже, док смо сви били загледани у Ричарда и Елизабет, пре, за време и након снимања „Сутјеске“, Тито је завршавао своје најпрљавије политичке послове дотада – разрачунавање са хрватским националистима и српским либералима.
У ситуацији када је Бартон глумио Тита, када је Тејлорова као најплаћенија светска глумица тог доба глумила пожртвовану домаћицу која прати свог мужа по свету и води рачуна да не пије превише, када је два пута у рату рањена болничарка Јованка и жена-мајор била насмејано-тужна права дама из сенке (након смрти мужа протерана из живота), и када је сам Тито био феномен вишеструке личности – аутора представе је руководила жеља да из другог угла осветли цео тај феномен – када једна особа није она за коју се представља. Шта су све наши појединачни и колективни идентитети, лични интереси и друштвене заслуге?
– Елизабет Тејлор је била најпознатија светска дива и буквално је одбацила тај свој идентитет да би постала неко ко се бави проблемима других људи и тек у томе је нашла срећу. Јованка је жена која је имала врло јасан идентитет који су други украли, поништили. Била је без докумената, крштенице, пасоша. Без ичега. Тито, са свим тим његовим десетинама идентитета који су потпуно равноправни. Ричард Бартон са стотинама улога и даље не зна ко је он сам – оценио је Младеновић после премијере овог комада средином фебруара у Свилајнцу, чији Центар за културу је учествовао у њеном стварању, у сарадњи са београдским Битеф Театром.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању