Атар села, данас општине Грачаница, крије остатке Улпијане, некада великог града Римске империје. Удаљен је само километар и по западно од манастира Грачанице. Када је град настао није познато, али описиван је као један од најлепших у провинцији Горња Мезија. Зна се да је у време највећег успона, заузимао површину од чак седамдесетак хектара.
– У историјским изворима се први пут помиње у другом веку нове ере, у списима Птоломеја, тада као један од најзначајнијих градова Римске провинције Дарданије. Улпијана свој успон, моћ и богатство дугује положају на коме је. Наиме, око саме Улпијане налазе се рудници богати оловом, златом, сребром: Ново Брдо, Јањево, Кишница, Ајвалија, и управо рудном богатству овог краја, Улпијана дугује свој просперитет, богатство, благостање и успон који је имала током своје историје, – каже Александар Гуџић, историчар из Липљана и уредник историјско-документарног програма у Дому културе Грачаница . – Улпијана постаје седиште Епископата, дакле, била је важно хришћанско седиште, објашњава даље Гуџић.
Богатство Улпијане и њене околине привлачило је бројне становнике суседних области, па су је рушили Западни Готи, Остроготи, Хуни. Последњи су је разорили Словени, након чега никада није повратила стари сјај.
– Улпијана је имала статус општине, муниципија, али је била и важно хришћанско место. О томе сведоче легенде о Флори и Лавру који су пострадали за веру након Миланског едикта 313. године. Били су пореклом из Цариграда. У Улпијани су радили као зидари и каменоресци. Убијени су због њихове вере у Христа, по наређењу намесника Ликиона. Погубљени су тако што су везани бачени у бунар, који је затим затрпан земљом. Бунар до данас није пронађен.
Гуџић наводи да је пронађена Северна капија иза које су остаци некадашње палате.
– Ту је пронађен мозаик пауна, затим гробнице, римско купатило, таверна и други објекти, додаје Гуџић.
Врхунац у развоју Улпијана достиже у трећем и четвртом веку и постаје политички, економски, верски и културни центар.У том периоду, Улпијана је као и други римски градови из тог периода имала развијену мрежу путева, водовод, канализацију, стамбене и јавне објекте. Тада добија и епитет велелепног града – Municipum Ulрiana Splendissima.
Археолошка истраживања су започета 1953. године и до сада је откривено тек три одсто од укупне површине локалитета. Пронађени су бројни артефакти, накит, ковани новац и велики број мозаика. Међу најзначајнијим налазима су фигура Меркура, мермерна женска глава и позлаћене крстасте фибуле (брошеви).
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању