Далеке 1949. године наш тадашњи преседник, Јосип Броз Тито, славио је 57. роџендан. Тај дан смо, ми ученици, чекали и радовали се слетовима и уручењу штафете нашем председнику на стадиону у Београду. У души смо били најбогатији и били срећни. Све што смо имали, било нам је довољно, за боље нисмо ни знали. Била су то сретна времена. Те године ја сам имала само девет година и ишла у трећи разред основне школе.
Једног дана наша разредна учитељица рекла нам је да преко омладинске организације треба да се иде на екскурзију у Београд, како би упознали главни град наше Југославије. Требало је одабрати неколико одличних ученика, који ће кренути на тај пут. На срећу, била сам одличан џак, одабрала је и мене за ово путовање. Између осталог, рекла нам је да понесемо тегет сукњице и беле блузице и пионерске црвене мараме. Трчим кући, рекла сам све мојима и почела сам да се спремам. А шта смо имали да се спремамо? Сви смо били сиротиња на неки начин, али ипак смо били срећни, на свој начин.
Наредног дана касно поподне, пошли возом за Београд. Сад кад се сетим, помислим , шта смо знали, и да ли смо били свесни свега, где то идемо. Путовали смо целу ноћ и гутали дим од локомотиве на угљени погон. Наредни дан рано ујутро стигли смо у Београд.
Осветли нас леп град, како да смо изашли из таме и прешли у неки нови свет, Бео-свет. Збуњени и помало уморни, уплашени, где се ми то налазимо. Аутобусом смо путовали кроз Београд и за кратко време стигли до једног павиљона, где смо били смештени, свако у свој кревет, а хране смо имали у изобиљу. Толико је све било лепо да човек пожели да траје што дуже. На овом путовању било је и њих петоро руководиоца, али наш водич био је некадашњи голман нашег фудбалског тима „Вардар“, покојни Видинчич човек великог срца, који се трудио да нам све буде добро и лепо.
У Београду смо остали смо петнаест дана. Сваки дан нова места, нови видиковци, нови људи, све ново и непознато за нас. Дивили смо се лепоти овог града. Ишли на Калемегдан, Зоолошки врт, шетали преко Теразија. Били смо срећни што смо видели како река Сава улази у велику реку Дунав.
Шетајући Београдом одушевили нас излози продавница и дућани, али нажалост нисмо имали новац да било шта купимо. Сетила сам се шта ми је причала моја мајка и како је преживела бомбардовање Београда шестог априла 1941. године. Све је било трагедија једног народа али на срећу преживели су. Само на пет месеци пре овог напада, моји су се доселили у Београд. Купили су кућицу са жељом да живимо у Београду и да се спасимо велике сиротиње у мом родном селу Тресонче – Мијачки крај. Али кад човек мисли да се коначно средио, ето ти нове несреће. Некако смо се спасили бежећи у село Пиносава испод Авале. Нашли смо се се мојим оцем и са великим мукама вратили у Скопље где смо провели цео живот. Тада сам ја имала једну а мој брат две године. Стари су рекли, да у животу треба имати само срећу, ништа није важно, само срећа да се проживи свој властити живот.
На два дана пре поласка за Скопље, рекли су нам да се одморимо и наспавамо јер сутра нас чека велико изненађење. Нико није знао шта ће бити то изненађење. Наредно јутро, спремили смо се како треба, дође аутобус и возили су нас пола сата кроз Београд, и прошавши једно мало узвишење – стигли на циљ. Наш водич Виденчич рекао нам је да се ово насеље зове Дедиње, а да у оној тамо згради живи и ради наш преседник Тито. Тога дана, 25. маја, био је његов рођендан и идемо да му честитамо. „Надам се да ћете бити добри и са интересом следити и пратити како че протећи овај сусрет“, рекао нам је Виденчич.
Бранка Ѓорѓиевска, дип. правник из Скопља
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању