SUDBINA ZAJEČARSKIH BASTIONA
Borba još traje

Nedavno je ponovo pokrenuto pitanje sudbine zaječarskih bastiona i to kao da je bio mig svima koji brinu o kulturnom nasleđu da dobro otvore oči. Da vredno kulturno nasleđe ne nestane, odnosno dobije neku novu ulogu koja bi zauvek uništila njegove izvorne vrednosti. A, pre nekoliko godina, kada je prvi put oglašena prodaja ovih utvrda, dobar deo timočke javnosti se uzbunio. Tako je i sada.

Do pre nekoliko godina malo ko je znao da je Zaječar okružen bastionima. Čak ni Zaječarci nisu bili upoznati sa ovim delom svoje istorije. Možda i zbog toga što su bili u vlasništvu Vojske. Preciznije, dva bliža gradu jesu poznata, ali ostalih šest samuje negde u polju i, kako se priča, obilaze ih samo čobani, beskućnici, narkomani i sektaši…

Istorija za 20. 000 evra

Krajem maja 2016. godine, Republička direkcija za imovinu oglasila je prodaju bastiona. Vest koja je zabrinula javnost glasila je ovako: Republička direkcija za imovinu Republike Srbije danas je objavila oglas radi otuđenja nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije. Na prodaju su vojni i skladišni kompleksi, te zemljište u Užicu, Beloj Crkvi, Smederevu, Smederevojskoj Palanci, Irigu, Vršcu, Kikindi, Kraljevu, Pančevu, Staroj Pazovi, Surdulici, Čačku i Zaječaru. Među ponuđenim nepokretnostima je skladišni kompleks ‘Kravarnik’ u Zaječaru”.

Ide potom opis, pa brojevi katastarskih parcela, površine, a onda i podatak…“po ukupnoj početnoj kupoprodajnoj ceni u iznosu od 18.788,77 evra. Visina  depozita je 19.000,00 dinara. Svi vojni kompleksi mogu da se razgledaju 6. i 7. juna 2016. godine, između 12 i 14 časova. Rok za podnošenje pisanih ponuda je 15 dana od dana objavljivanja oglasa, a ponude mogu da se dostave na adresu Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, Ulica kralja Milana br. 16…”

Reagovali su mnogi. Od onih koji su, iskreno priznavali da nisu imali pojma o tome šta su ti bastioni koji ih okružuju i da li su i po čemu vredni, do onih koji su smatrali da je neoprostivo da se tek tako proda deo naše istorije. Na prvoj liniji odbrane našli su se članovi planinarskog društva „Dragan Radosavljević” iz Zaječara.

Organizovane su tribine, najavljivani protesti, štampane majice, bedževi, od opštinara je traženo da oni kupe ono što je Direkcija oglasila na prodaju. Održana je i maratonska trka simbolično nazvana „Bitka za spas zaječarskih bastiona”. Trčalo se, dabome, do bastiona.

I, kao što su onomad bastioni pali u zaborav, tako je pala i ova namera Direkcije. Tako da je sada sve po starom. Zub vremena čini svoje, a traje bitka onih koji žele da ovo bude još jedno umiveno lice naše istorije.

Krenulo od Hajduk Veljka

Nije bilo mnogo pisanih dokumenata o ovim objektima. U Arhovu Vojske i Vojnom muzeju, gde su svojevremeno istraživači potražili dokumenta, dobijali su odgovor da ih nema, jer je građa nestala tokom Velikog rata, prilikom povlačenja vojske preko Albanije. Zato su se istraživači oslonili na štampu iz tog vremena i na nešto od podataka iz zavičajnih monografija.

Jedan od onih koji je tragao i dao javnosti dosta podataka o bastionima je i upokojeni zaječarski istraživač i publicista Stevan Veljković. Ti podaci deo su njegove knjige „Iz starog Zaječara“. Pa, budući da smo dobili odobrenje izdavača, Narodnog muzeja u Zaječaru, najbolje je da taj mali deo istorije koji treba da prati ovakav tekst, preuzmemo iz knjige.

„Još u vreme Prvog srpskog ustanka, neposredno po oslobođenju Timočke krajine od Turaka 1807. godine, Karađorđe je naredio Hajduk Veljku i drugim vojvodama da duž granice, koja je bila privremeno dogovorena na liniji duž rečnog korita Timoka, izgrade šančeve radi odbrane od mogućih  turskih napada sa prostora koji su držali sa druge strane reke. To su bila zemljana utvrđenja sa grudobranima ojačanim drvenim gredama –palisadima…”

Valjahu neko grdno kamenje…

Ratovalo se, pa je došlo primirje. Potreba za šančevima je nestala, da bi 1862. godine ponovo ova priča postala aktuelna. Odnosno trebalo je da se u sklopu vojnih priprema za odbranu Srbije od novih napada Turaka dodatno utvrdi granica. Tada se i krenulo u izgradnju zatvorenog bastionskog utvrđenja na Kraljevici kod Zaječara. Prema mišljenju nekih istraživača, ideju za izgradnju tog bastiona dao je lično knez Mihailo Obrenović prilikom posete Zaječaru 1861.

„Sa druge strane Lubničke reke, na brdu Parajankul, u grljanskom ataru takođe je izgrađeno samostalno bastionsko utvrđenje…” piše dalje u knjizi autor i kaže kako su u pozadini ovog bastiona podignuta još dva. A onda nastavlja: „Posle srpsko-turskih ratova 1876 –78 radovi na pomenutim bastionima su intenzivirani, a podizani su i novi. Može se pretpostaviti da su tada započeti radovi na nova dva bastiona u ataru sela Veliki Izvor, jer se krajem 19. veka pominju ukupno osam-šest na levoj, i dva na desnoj obali Belog Timoka…Dakle, izgradnja zaječarskog bastionskog sistema trajala je nekoliko decenija, od prvih zemljanih otkopa do pravih kamenih tvrđava…”

Autor knjige navodi kako nema mnogo podataka o gradnji, ali citira zaječarske novine „Timočanin” iz 1890. „Vojnik do vojnika, pa od ruke do ruke valjahu neko grdno kamenje uzbrdo. Znoje se, stenju, muče – bela ih pena spopala. Kao da smo u doba Đurđa Smederevca i proklete Jerine…”

Kada je poznati putopisac Feliks Kanic 1897. posetio Zaječar napisao je da je već tada bilo osam utvrda. Tri godine posle njegove posete nastavljeni su radovi na bastionima, ojačavani su, da bi taj sistem na obodu zaječarske kotline definitivno bio završen do početka balkanskih ratova.

U ratovima koji su dolazili nisu imali neku ulogu, ali su čvrsto stajali tamo gde su podignuti. Stoje i danas, ti svedoci davnih dana. Nisu nikome odbrana, ali, srećom, ima onih koji sada njih brane.

Piše O. RADULOVIĆ