Нема бољег места да овогодишњи Битеф почне свој живот од устаничког Tакова, посебно зато што се београдски позоришни фестивал публици представља под слоганом „Снаго, не пристај да будеш нечија“. Директор Битеф Театра Милош Латиновић је на прес конференцији у „Рајским конацима“ објаснио да је остао свој иако је новац за фестивал тражио још у децембру, а добио га тек у мају. Иако се у таквом временском шкрипцу „црне мисли боре“ и питају „има ли смисла све ово“, Латиновић и екипа нису поклекли, невоља је очај претворила у снагу.
У тим „Конацима“, на врху села Леушићи, дочекао нас је познати кувар Ненад Гладић познатији као Лепи Брка. Тамо је домаћин у кухињи, али иако су гости били упорни („зашто у проји празилук, а не коприва“, „зашто млади, а не стари сир“…), он је остао свој и понудио нам погачу, проју, чорбу, ћуретину и кромпир баш онакве какве је он хтео. Снага га није напустила пред налетима извољевања престоничких новинара и остао је свој, а ипак наш.
Недалеко одатле налази се село Прањани познато по херојству војске генерала Драже Михаиловића која је спасила око пет стотина, углавном америчких, савезничких пилота које су Немци обарали на њиховом повратку из Румуније у Италију јула 1944. године. Ту је 1880. Милош Продановић основао фрабрику ракије од шљиве која је радила до почетка Другог светског рата. После је била запустела, све до пре десетак година када је потомак оснивача Милутин Продановић повратио снагу и уложио је у производњу ракије на дедовини. Ону од шљиве назвао је „Мисија“, по мисији спасавања „Халијард“ односно „Ваздушни мост“, а крушковачу „Дакота“, по типу авиона. Милутин није дао да породично имање које им даје снагу постане нечије (и ничије) осим Продановића.
Ево мене, ето вас, идемо у бој!
У самом Такову нас Музеј Другог српског устанка подсећа на снагу која није пристала да буде нечија. Побуну и отпор окупаторима овековечили су наши познати сликари Паја Јовановић и Васа Поморишац који су насликали почетак Другог српског устанка (1815), када Милош Обреновић на камену у порти цркве-брвнаре посвећене Светом Ђорђу позива народ на буну („Ево мене, ето вас – рат Турцима“), али и чувеног хероја-устаника Танаска Рајића на топу како тамани турску војску. Музеј је смештен у згради школе коју је 1891. подигао краљ Александар Обреновић. Мало изнад музеја налази се та црква-брвнара подигнута 1795. године коју после више од два века такође снага није напустила па и данас стоји постојано и увек је спремна за литургије и окупљање народа, као некада.
Оригинални гвоздени повелики кључ те цркве чува туристички водич Никола Петаковић који се лепо брине о знаменитостима краја и гостима који уживају у његовим причама. Треба доста снаге њему да иде узбрдо-низбрдо и брине о тим раштрканим доказима снаге наших људи у прошлости. Снагу садашњости представља млади свештеник Александар Пејовић који је пре четири године дошао на место прото-намесника овог краја а сада службује у осам села и њихове три цркве.
Живи у порти Цркве Светог Саве у Савинцу, првој задужбини кнеза Милоша. Са супругом и троје преслатке дечице дочекао је ненајављене госте чистећи двориште око цркве и своје куће и обављајући уобичајене радове у сеоском домаћинству. Од места на коме живи, а које је пре његовог доласка било зарасло, прокишњено и запуштено створио је мали Рај где се мештани често окупљају на шољицу кафе и разговора који им даје снагу и уверава да су на правом путу.
Цела та кратка авантура по устаничком крају била је одличан увод да пробамо да уронимо у неке представе овогодишњег Битефа које показују снагу да истрају и да проговоре о тешким темама. Њихови аутори су били у нашој малој групи позоришних ентузијаста и, као и ми, удисали су револуционарни дух бунтовног краја – да видимо шта је резултат!
Борба за опстанак
Игор Коруга (38) је дипломирани антрополог, а по струци кореограф и уметник савремене игре који се школовао у Берлину и Амстердаму. Био је саветник за сценске покрете у многим представама и филмовима, као играч је наступао широм Европе, а сада је део Сервисне станице за савремени плес из Београда. У априлу је његова представа „Жеља да се направи чврста историја завршиће се неуспехом“ успешно изведена два пута у Битеф Театру, а сада на фестивалу Битеф добија још једну прилику.
– Комад окупља шест пионира уметничке игре код нас, данас у зрелој доби – прича нам Коруга у амбијенту одмаралишта „Рајски конаци“. – Пратимо животе и каријере Неле Антоновић, Анђелије Тодоровић, Јелене Јовић, Татјане Пајовић, Бориса Чакширана и Сање Крсмановић Тасић током протекле четири деценије и то како су промене у друштву утицале на њих. Рат, мир, транзиција, будућност која обећава, ново време, нови систем… Ових шест уметника се у време тих промена определило да изађе из система и ради самостално и независно, одлучили су да не буду нечији већ да своју борбу за опстанак воде самостално, практично на улици. То су њихова сећања и, на један начин, архивирање савремене игре у Србији, јер место на коме се она може видети или проучавати код нас не постоји.
У таковским планинама је боравио још један бунтовни позоришни уметник, а то је драматург Димитрије Коканов (37) који је уобличио текст Тање Шљивар „Као и све слободне дјевојке“ за истоимену представу Селме Спахић изведене премијерно прошле године у Атељеу 212.
– Овај текст, инспирисан истинитом причом, није нов и често је био извођен у свету, а код нас никада, до сада – објашњава нам Коканов о чему се ради у представи која од почетка изазива опречна мишљења и код критике и код публике. – У њему чујемо глас седам девојчица од тринаест година које остају у другом стању након школске екскурзије. О таквим стварима најчешће говоре старији, родитељи, а глас младих се обично не чује. Овде су добили прилику, али се овим комадом поставља и питање представљања текста: ко ће играти те девојчице? Да ли њихове вршњакиње или, ипак, професионални глумци. Редитељка је дуго размишљала о томе и пронашла решење: да само две девојчице од тринаест година говоре, и то на крају представе, један коментар, док све улоге играју праве глумице. Нико од нас који смо радили ову представу није био у ситуацији да има тринаест година и буде у другом стању тако да је цео комад једно велико истраживање и преиспитивање генерацијског јаза, немара одраслих и превеликог бремена младих.
Обе представе на програму Битефа су 6. октобра, у различитим позориштима.
Текст и фотографије Срђан Јокановић