Да није невеликог крста на врху крова мало ко од оних који нису упознати са прошлошћу Лесковца би помислили да тај објекат има било какве везе са вером. Тим пре што се на само неколико десетина метара од ње налази Саборна црква, односно Црква Свете Тројице. Ниска, широка, са четворосливним кровом покривеним црепом пре личи на обичну мало већу старију кућу него на цркву. Али, то јесте црква. И то не било каква, већ јединствена. Посвећена је рођењу Пресвете Богородице, а у народу, па и званично позната је као Црква Оџаклија.
Хладан дан у граду на реци Ветерници. Ветар не дозвољава да се направи фотографија. Приликом сваког покушаја на објективу, односно на фотографији остаје бела флека. У дворишту Саборне цркве, где намерници прво уђу ако желе у Оџаклију, трчкарају два малишана. Од оно мало нападалог снега покушавају да направе грудве. Зима је време за беле дечје радости. Убрзо у двориште у лази и млађи пар. Неколико тренутака као да су оклевали ка којој светињи да крену, а онда су донели одлуку и упутили се ка Оџаклији.
У цркву се улази низ неколико степеника. Онако широка и не превише висока, изгледа као да је делом испод земље. И јесте. Укопана је читав метар, па се до улаза стиже низ степенице. Туристички посленици Лесковца у својој брошури овако су је описали: „Стара црква представља једнобродну базилику, има трем са аркадама и дрвеним стубовима на јужној и западној страни. Оџаклија је зидана од ћерпича са дебелим зидовима. Дуж целог свода и у самим зидовима уграђивани су земљани лонци распоређени на размаку од по један метар, са грлићима окренутим ка унутрашњости цркве, па се у зидовима могу видети ситне рупе што доприноси изузетној акустици…“
Унутра топло. Тишина. Неколико верника лагано хода од свеца до свеца. Вероватно да знају причу о цркви. Њеном настанку и анегдотама. Можда су и прочитали рукопис проте Драгутина Ђорђевића чија су сазнања и истраживања о цркви објављена 2003. године под називом „Оџаклија-свети дом“. Забележио је прота Драгутин да су Лесковчани мало пре Првог српског устанка послали делегацију у Цариград да измоли одобрење за подизање цркве. И одобрење су добили, али су се у Лесковцу побунили локални Турци. Како би смирили страсти, неимари су подигли грађевину сличну кући изговарајући се да не подижу богомољу већ кућу свом свештенику. Урадили су и оџак и димњак, те одатле назив. А као година зидања написана је 1803.
После Другог светског рата доживела је судбину многиих светиња у Србији. Била је запуштена толико да јој се 1963. урушила кровна конструкција. Срећом, није прихваћено мишљење неких градских моћника да је треба срушити, преживела је, па је са заштитом и обновом започето седамдесетих година прошлог века. Патријарх Иринеј, тадашњи епископ нишки, освештао је обновљен храм 1992. Под заштитом је државе и представља непокретно културно добро као споменик културе.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању