Посетили смо лепо село Мареново на магистралном путу Крушевац – Рековац – Крагујевац у којем живи музичар Стефан Милетић (33), један од бројних момака који је дуго чекао да стане на “луди камен”. Прелепо шумадијско село одликују добри и вредни људи, који се баве пољопривредом, познати по производњи јагода и другог воћа и поврћа.
– Ове наше девојке не воле село, већ хоће само град, провод, леп живот и хлеба без мотике. Ја волим село и хоћу овде да живим и зато сам тражио да изабраница мога срца буде овде, са мном. Тамон и ја смо се случајно упознали преко Фејсбука. Не знам ко је кога предложио за пријатеља. У почетку смо причали о времену, а затим је уследило учестало дописивање све док није прерасло у озбиљнију причу. Допао ми се њен начин живота и размишљања, а и њој су се свиђали моји ставови и схватања, прича нам Стефан.
– Тамон ме позвала да дођем на Тајланд да се ближе упознамо, што је била и жеља њених родитеља. Корона ме спречила, па нисам могао да одем због забране уласка у ту земљу. Били смо стално на месенџеру, готово 24 сата дневно у последње две године. У селу су се чудили и нису веровали како ће се завршити то наше дописивање. Она ми је рекла да хоће да види сваки мој корак и тако је стекла поверење у мене. Око пет година укупно смо се дописивали преко Фејсбука и ето сада смо заједно у Маренову, каже нам задовољно нас саговорник.
Тамон се преселилка у Србију 24. августа прошле године.
– Ишао сам на аеродром у Сурчину да је сачекам и кад сам тамо стигао био сам врло нестрпљив. Из авиона су излазили бројни путници, ње није било, па сам се забринуо. Ипак у последњој групи путника изашла је и она. Њен долазак у Мареново, од тада, па све до данашњег дана био је период привикавања на наш живот и храну. У почетку је било теже, али сада је све у реду. Они једу много љуто, као отров, затим разне салате, а ми много масније. Па ето, и Тамон се мало угојила.
Млади љубавни пар је одмах отишао у СУП Варварин да пријави ново пребивалиште Тајланђанке. После два дана од њеног доласка отишли су на једну свадбу у селу, а пре тога су јој Милетићи показали како се играју чачак и моравац. Младој учитељици је требало само два-три минута да схвати наше коло, ухватила се до свог изабраника и свекрве и заиграла. На тој свадби је играла и сви су били одушевљени. Више су гледали у њу него у младу и младожењу. У знак подршке и поштовања цео шатор је устао и играо коло када су видели како то ради Тајланђанка. Жене су плакале од среће и љубазно поздравиле нову мештанку, која је због љубави напустила своју земљу, породицу, посао и све остало и дошла у њихово Поморавље.
Текст и слике Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању