Војна болница у Петроварадину је најстарија у Европи, а састоји се од више објеката грађених у различитим временским периодима. Прва зграда подигнута је крајем 17. века, а последња средином двадесетих година прошлог столећа. Цар Јосиф Други је у више наврата обилазио Петроварадинску тврђаву и надгледао припреме за одбрану од Турака, па је после једне посете 1783. наредио да се фрањевачки самостан (у барокном стилу, грађен од 1699. до 1772) и црква адаптирају и претворе у болницу за лечење рањеника. Касније се показало да је та одлука била исправна јер је за време Аустро-турског рата (1788–1791) болница била пуна рањеника, па су власти морале да дограђују бараке.
Са цркве је срушена купола, спојена је са самостаном, уклоњене су ознаке и уређене болесничке собе. Црква је 1808. преуређена у седиште Славонске генералне команде. До 1941. године ту је била команда Дунавске речне флотиле. У 19. веку дозидани су још неки објекти у кругу болнице, а када је реч о опремљености и условима рада, болница је важила за најсолиднију на овом простору. Била је снабдевена за то време савременим хируршким инструментима, опремом за оживљавање, инструментима за обдукције и порођаје. Имала је једног штабског лекара, пет подлекара и надлекара. Ево и једне занимљивости из њене историје. Наиме, прва гипсана удлага урађена је Петру Првом Петровићу Његошу, канонизованом Светом Петру Цетињском, који је сломио руку приликом доласка у Сремске Карловце где је рукоположен за владику Црногорско-захумског.
Православна црква Светог апостола Павла, која је у болничком кругу, изграђена 1922. и служила је до Другог светског рата за причест и молитве војника и болесника, крштавање и венчавање официра и њихових породица, пука војске Краљевине Срба Хрвата и Словенаца смештеног у Петроварадинској тврђави. Након Другог светског рата храм је коришћен као објекат за складиштење лекова и вредније медицинске опреме. Црква је обновљена 1993. и враћена јој је првобитна, духовна намена, а ВМЦ Нови Сад је 1998, у знак признања за доброчинство, одликован орденом Светог Саве првог степена од стране патријарха Српске православне цркве Павла.
Војна болница је од 1786. године до данас била искључиво војна, те је значајна и по томе што је једина стационарна војна установа у Војводини, која никада није прекидала рад.
Занимљиво је да је болница у Петроварадину основана само неколико година после Бечке војне болнице, која одавно не ради, а њен историјат уско је везан за Петроварадинску тврђаву и Подграђе. Када је на европској реци изграђен грандиозан “Гибралтар на Дунаву” (1692-1780), и када је то постало седиште великог гарнизона, појавио се и проблем здравственог збрињавања војника. И данас у кругу болнице стоји спомен-плоча са епитафом на латинском језику посвећена инжињеријском пуковнику Михаелу де Вамбергу, једном од првих градитеља Петроварадинске тврђаве, који је, по сопственој жељи, ту и сахрањен.
Текст и фотографије Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању