Нека му историја суди, обично се каже за некога важног ко учини неко лоше дело, а ничим изазван. Тако је и са римским императором Нероном. Јесте или није запалио Рим? Јесте или није свирао док је град горео? Јесте или није убио мајку и две супруге и ножем убадао, убијао и рањавао сваког кога је ноћу маскиран срео на улици? Да ли је узвикнуо „Нека гори Рим“, када је подметнуо пожар? Да ли је пре самоубиства узвикнуо „Ох, какав уметник умире“?
И још много „да ли је“ носи загонетка звана Нерон. Пироманом и убицом су га представили неки историчари, чини се више од њих књиге и филмови, али је изгледа у све, и тада као и данас, прсте умешала политика. Неронови противници потрудили су се да га прикажу тако како је остао упамћен, као зло и наказу, и после је све ишло само од себе. Како би на овим нашим просторима рекли, све је касније била Ресавска преписивачка школа.
Безмало два миленијма најпознатији пожар старог Рима, а ова престоница их је претрпела много, има непознаница и тајни. Иако је у уџбеницима, књигама, на филмовима све јасно – Нерон је манијак, развратник и пироман – нова истраживања бацају и ново светло на ово старо доба. Нерон је био човек са манама, али и цењен у неким областима којима се бавио, а политичка превирања тога доба умногоме су утицала на формирање једног од најомраженијих владара не само старог Рима, већ и антике уопште.
Када му је додељена улога лошег момка, император је постао појам за разврат и бахатост. Био је јунак серија насловљених „Луди римски цареви“. Снимљени су многи филмови у којима је приказан као убица, манијак, а у легендарном филму „Quо Vadis“ из 1951. Питер Јустинов игра Нерона као неуравнотеженог дечака у телу мушкарца, док га је Кристофер Бигинс у мини-серији „Ја, Клаудије“ приказао као лудака бебастог лица жедног моћи. Нерон је инспирисао и неке од највећих ренесансних и барокних опера, Монтевердијеву „Крунисање Попеје“ и Хендлову „Агрипину“, које певају о царевој прељубничкој вези са Попејом, касније другом супругом.
И са књигама је слична ситуација, мада има и оних који су се озбиљније позабавили његовим ликом и делом. Тако је у једној Нерон представљен као велики државник али и велики љубитељ музике, поезије, глуме, ликовних уметности, науке и технике, иницијатор најсмелијих истраживања…
Највише је, чини се, разбијањем мита и идејом да се што верније представи Нерон позабавио Британски музеј. Тамо је пре мање од две године организована изложба „Нерон: Човек иза мита“. Како су тада организатори навели, жеља им је била, не да рехабилитују владара већ да покушају да направе разлику између мита и стварности.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању