Осијечки „Динамити“ били су крајем шезесетих година прошлог века права музичка атракција. Одатле су потекли и Кићо Слабинац и Јосип Бочек и наравно Дадо Топић. Потоња двојица су каријеру наставили у „Корни групи“. Већ код Корнелија Бате Ковача, Топићу је било тесно. Тако, пажљивим слушањем рефрена песме Корнијеваца „Пут на исток“ налазимо корене Дадиног потоњег хита „Македонија“. Није дуго издржао у Ковачевој групи, мада су се разишли уз међусобни респект, па је почетком седамдесетих настао „Тајм“. Уз Дадиног саборца још из „Динамита“, бубњара Ратка Дивјака, групи се прикључују и Ведран Божић на гитари, Тихомир Поп Асановић на клавијатурама, потом и многи други.
Топићева каријера траје више од пола века, међутим ретки су његови јавни наступи у последње време, изузимајући понеки рок спектакл. Ове године је, међутим, интензивирао своје свирке, па ће се и на предстојећем Тара-рафту, крајем августа, такође поново попети на бину. Најчешће наступа с музичарима из групе „Параноид“. Почели су летњу турнеју у мају у Краљеву, а на Тари ће је крунисати. Био је то повод да с Дадом Топићем попричамо о његовој дугогодишњој каријери.
Из данашње визуре етаблираног музичара са огромним искуством, којој поетици с ваших ранијих албума сте ближи – „Животу у чизмама са високом петом“ или „Неоседланима“, односно елитизму или бунту који је својствен рок музици?
– То је на одређен начин једна те иста тема. Можда је „Живот у чизмама“ био више покушај сагледавање неке визије живота у некој етеричној апстрактној манифестацији, био сам млађи. А у „Неоседланима“ ме заинтригирала једна врло груба животна тема – проблем егзистенције, отуђења, једне, да је тако назовем маније, или југословенског синдрома доказивања себе и својих вредности у туђој земљи. Сву ону радничку масу која је ишла у иностранство „по хлеб“ следила је млађахна група људи који су мислили да на западу теку мед и млеко. У том контексту различитих интереса, али којима је резултат био једно тотално губљење везе с отаџбином, са својим људима, у атмосфери лажи и непознавања ствари – мени било јако жао тих људи. И онолико колико се једном песмом може рећи – ја сам се трудио да кажем. „Живот у чизмама“ и „Неоседлани“ су практично исти контекст, само је у подзнаку тема првог и другог мало различита. Намера ми је била скренути пажњу некоме коме то можда нешто значи, да постоји тамо неки свирач који о томе размишља.
Текст Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању