На конкурсу Филмског центра Србије у категорији Суфинансирање производње домаћих дугометражних филмова са националном темом подржан је пројекат „Дечански кључ“ редитеља Милутина Петровића.
У образложењу комисије наводи се да је историја манастира Дечани у доброј мери и историја Србије. Борба за опстанак манастира јесте и борба како средњевековне тако и модерне Србије. Аутор на добар начин концентрише пажњу на две кључне кризе манастира: ону из 18. столећа као последицу сеобе Срба и ону у контексту ратова деведесетих година прошлог века.
Планирајући да користи различите врсте документарног материјала, ауторова намера је да филм води тако да из више углова, преко историјата Дечана, представи слику динамичне историје Косова и Метохије, навела је комисија Филмског центра Србије.
– Оно што је Нотр Дам за Французе, Високи Дечани су за Србе. Високи Дечани су „срце и корен свих ствари“ за наш народ, а после посете Дечанима више ништа није исто, каже Милутин Петровић, редитељ документарца у настајању „Дечански кључ“.
Он још објашњава да је хтео да уради нешто велико, „најбољи филм свих времена“ а Дечани су повод за тако нешто. Ко год није био у Дечанима он то може да зна, а ко је био разуме о чему је реч.
– И то није никаква мистификација, није нека онострана ствар него је физичка. Буквално, одеш тамо и питаш се шта се сад променило. Имају Дечани оно што смо ми некад звали ‘овер’, значи то је нешто што је изнад свих нас. Кад сам видео Дечане и кад сам то осетио, ја сам помислио: Боже, ови људи који су ово радили, Свети краљ Стефан, у ствари Цар Душан је највише радио и то је највише његова задужбина, они су имали такав увид у естетику, у стил, у дубоке духовне ствари које су везане за лепоту, за склад, за такве неке ствари које чине суштину човечанства, да сам се ја према њима, а мислећи да се тиме бавим и да је то моје занимање, осетио као неки последњи необразовани папак“.
Екипу филма „Дечански кључ“ уз Петровића као косценаристи чине Саша Радојевић, Ана Родић и Живојин Ракочевић из Грачанице, а намера им је да раде са епископом новобрдским Иларионом Лупуловићем и игуманом Високих Дечана Савом Јањићем.
Петровић открива да и Живојин Ракочевић у разговору са странцима пореди Нотр Дам са Високим Дечанима.
– С тим да ту има једна огромна разлика, а то је да је Нотр Дам прављен у центру Париза а Дечани су у једној далекој долини, испод планина где су пећине за монахе. Имати толики шмекерски став, изнад тог богатства и лепоте којом располажеш да то не радиш тамо где ће то сви да виде него тамо где ћеш да се склониш, то је као да обучеш најлепше одело и онда не изађеш из куће. То је толико величанствено да мислим да ми сад последњим снагама и људскошћу уопште одржавамо везу са тим људима који су све то радили. И то је таква привилегија да су они наши преци и да ми имамо неко право да кажемо да смо њихови.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању