Нисмо очекивали да сеоски пут у Баћевцу буде мање излокан и стресан за наше унутрашње органе од Ибарске магистрале која води до обода Београда где се поменуто село налази. На мало више од пола сата вожње од центра престонице налази се драгуљ сеоског туризма који смо ми упознали захваљујући жељи Битеф Театра да баш тамо одржи прес-конференцију за своју нову представу „Животињска фарма“. Разлог је очигледан.
У Кући Зорнића су се, ипак, разбашкарили посетиоци који већ знају како се тамо добро одмара, једе, учи и проводи време. Храна као храна – одлична је, али за било коју етно-кућу била би брука да нуде нешто што није домаће. Ипак, овде шљивовица милује грло, дуњевача ноздрве, а јагњетина испод саћа непца. И стомак је захвалан на свему томе, наравно.
Шмек храни додају и љубазни келнери који је разносе. Домаћин овог имања Елвис Зорнић (48) је створио породичну оазу на неколико хектара, само што је то мало шира породица која укључује и запослене, као и посетиоце. Тако Елвис представља нашу везу са кухињом: “Мирослав Петровић је наш најбољи келнер,Петар Ђорђевић је најлепши, гошће га стално нешто запиткују, а овај овде помоћник кувара, Алекса Ненадовић, има функцију маестра“.
Беж’те мишеви, иде Алекса!
Заиста, на вратима кухиње пише: „На роштиљу ради маестро, љубитељ животиња. Нека вас не чуди присуство маца и куца око њега“. Куца је само једна, остарела, примећујемо, а од маца ни трага ни мјаука.
– Пааа… оне су на менију – препоручује свој угоститељски објекат његов власник!
– Нису, данас имамо мишје ножице, зато не видите ни мишеве – самоуверено маестро исправља свог шефа!
Тако изгледа атмосфера овог бајковитог места изграђеног на темељима старе сеоске куће из 1905. коју је породица Зорнић купила пре нешто више од двадесет година. Зорнићи, пореклом из Сјенице и Новог Пазара, живели су баш овде, у околини Барајева, када је Елвис дошао на свет. Он је овде и одрастао и цео живот провео ту. Оженио се и добио децу. Одмалена је радио. Већ са пет година је продавао цвеће на пијаци. Имао је и своју цвећару. Завршио је и школу, постао машински техничар, на дестине послова радио, како сам каже.
У међувремену је изградио укус за лепе ствари и изоштрио око да запази детаље. Детаљ по детаљ, камен по камен, дрво по дрво, биљка по биљка, животиња по животиња, ћилим по ћилим и пред његовим очима је почела да на три и по хектара настаје Србија у малом. Он то каже „Србија на једном месту“. У њој влада хармонија написаних правила које је поставио на улазу: “Породица на првом месту“, „Негујемо традицију и културу“, „Волимо природу и живимо у складу са њом“, „Љубитељи смо паса“, „Гајимо животиње“, „Рециклирамо отпад“, „Прилагођено особама са инвалидитетом“.
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању