Пре шест година су Радош Бајић и његов син Недељко посетили село Прањане како би упознали мештане тог митског места на планини Сувобор и осетили атмосферу предела где се пре готово осамдесет година одиграла херојска акција спасавања људи. Херој те операције у ратом захваћеној Србији био је народ неколико села тог краја као и Југословенска Војска у oтаџбини предвођена генералом Дражом Михаиловићем. Они су заједно месецима током 1944. године скривали више од пет стотина америчких и британских војних пилота оборених авиона, све док нису својим рукама направили довољно велику писту како би спасилачки авиони могли да дођу по њих.
Сељаци су страним пилотима уступали своје кревете и храну ризикујући да им немачке патроле бану у кућу и ликвидирају их. Боравећи међу тим сељацима, потомцима спасилаца, Радош Бајић је одлучио да сними филм о тој мало познатој акцији код нас названој „Ваздушни мост“, а у Америци „Операција Халијард“. И тада је обећао себи: “Или ћу га урадити како треба или га нећу радити“!
Прионуо је на посао онако како он то уме, у оквиру породичне компаније „Контраст Студиос“. Сам се прихватио да напише сценарио и у томе потражио помоћ академика Душана Ковачевића и младог новосадског писца, драматурга и професора Страхиње Маџаревића кога су гледаоци упамтили по раду на филму „Лихвар“ и ТВ серији „Црна свадба“. Као саветник тиму је придодат и историчар Милош Тимотијевић, аутор исцрпне објављене студије о акцији „Халијард“.
Апс или банкрот
Потом се прихватио и режије, док је сину Недељку поверио улогу продуцента, ћерки Јелени место помоћника режије са посебним задатком да уради акционе сцене холивудског типа, а зету Предрагу Јочићу да као и последњих осамнаест година буде директор фотографије и својим знањем угланца слику до савршенства. И тако пуних пет година припрема и снимања. Снимао је великим делом у космајском селу Неменикуће током два пролећа. Све је ишло глатко.
– Сви у екипи која је бројала 480 људи, чија имена видите на шпици, изгарали су за овај филм, а ја сам се о сваком од њих бринуо – каже Бајић. – Миран сам и срећан јер смо прешли хиљаде километара, а да се нико није повредио. Ниједног ексцеса није било, никоме нисам дужан остао и од почетка до краја све је било како треба. Овакав филм се неком редитељу дешава једном у животу и у продукционом смислу није виђен такав последњих деценија у српској и југословенској кинематографији. Мислио сам о сваком детаљу, на аудицијама за глумце сам се практично „порађао“, нисам спавао од размишљања о томе ко би био иделан за коју улогу. Када неко направи овако велики филм, или банкротира или оде у затвор, а ја сам кренуо трећим путем.
Почело је жестоко
Али, на том трећем путу сачекале су га невоље. По добром, старом балканском обичају филм је нападнут и пре него што су га нападачи видели. Најпре у Сарајеву где га је градоначелница прогласила четничком пропагандом пошто је на тамошњем фестивалу приказан минут и по монтиране рекламе за филм. Фестивал се придружио осуди. Радошева тамошња млађа колегиница са добром репутацијом у свету, Јасмила Жбанић, устврдила је да „није фестивал крив што постоје четници“. Из Подгорице су стигли захтеви да се тамо забрани премијера „Хероја Халијарда“. Није им успело, за сада.
А онда и нови ударац: Филмски центар Србије је потпуно игнорисао „Хероје Халијарда“ приликом разматрања о томе који филм послати у Америку да проба да уђе у ужи избор за награду „Оскар“.
– Мислио сам да је то филм од националног значаја, али изгледа да није – помало ће резигнирано Бајић који је своју каријеру почео пред крај студија глуме 1975. године улогом у филму „Атентат у Сарајеву“. Пет деценија касније, као да је и он жртва прећутног културног атентата у организацији и изведби оних којима се не допада брисање прашине са заборављене историје.
Није проблем у уметничким дометима филма или начину на који је Радош комбиновао стварност и фикцију, јер ово није документарни већ играни филм. Бајић је то вешто урадио мешајући личности које и јесу и које нису постојале и учествовале у догађањима из филма, али их је све ставио у околности које јесу биле. Када операција „Халијард“ почне, филм се завршава, јер хероји нису оборени амерички и британски пилоти, већ сељаци који су се бринули о њима.
Зато се прича и врти око (измаштане) породице Јовић коју чине четири генерације, а играју их Жарко Лаушевић, Петар Божовић, Нела Михаиловић, Никола Ракочевић, Вучић Перовић, Чубрило Чупић,Теодора Драгичевић и Нина Нешковић. Породица је растрзана у рату који би данас могао да се опише као „три у један“ или – свако против свакога. Борили су се Народноослободилачка Војска (Титова), Југословенска Војска у отаџбини (Дражина) и оружане снаге марионетске власти Милана Недића – једни против других. То су била два рата – идеолошки и грађански – која су водиле три стране. Прве две су водиле и трећи рат против немачког окупатора земље.
Породична драма
Јовићи су, углавном, били на страни Драже, али раскол се десио када је дошло време да се определе. Два старија сина су изабрала своје путеве: Сретен у партизане, Мирко у четнике, а најмлађи Илија је био нестрпљив да голобрад крене у рат несигуран на коју ће страну. Ту је и страни фактор: Американци су више за Дражу, Енглези за Тита и сви меркају ко побеђује у грађанском рату како би му се приклонили. Док су Савезници у Грчкој подржали монархисте против комуниста, код нас је случај био мало другачији. Договор Запада и Совјетског Савеза одредио нам је судбину, на неко време. Народ је све време био збуњен и уплашен, као и данас.
Све три зараћене стране имале су своју истину на дешавања тих година, али су биле различито успешне када је реч о ратној пропаганди. Невоља је, што каже историчар Тимотијевић, „што су за време Титове владавине у послератној Југославији све истине осим партизанске биле забрањене“ и да је „са пропашћу комунизма јавност открила мноштво заборављених догађаја и истина“. Међутим, бивши комунисти и њихови данашњи потомци су упорно одбијали да допусте могућност истраживања и нових открића у савременој југословенској историји држећи се чврсто партизанске догме. Сваки такав покушај да се објави и објасни шта се у појединачном случају заправо десило називали су „ревизионизмом“.
Милош Тимотијевић сматра да су „Хероји Халијарда“ породична драма са елементима ратног спектакла: “То није ревизионистички филм, али истиче стварну улогу генерала Михаиловића у рату, чиме покреће преиспитивање досадашње доминантне слике партизана и четника у јавности. Филм суштински рехабилитује четнике, али не сатанизује партизане“.
На трагу тих истина су и глумци из филма који такође играју у овом делу. Одличне роле су остварили и Радован Вујовић, Стивен Мур, Милан Васић, Никола Кент, Јово Максић, Небојша Љубишић и Вања Ејдус. Неки од њих су о томе причали и на прес конференцији организованој у београдском биоскопу „Рода“, неколико дана уочи премијере филма.
Сузе због истине
Млади Чубрило Чупић тек завршава студије глуме, а редитељ за њега каже да га је пронашао тек пошто је уздуж и попреко прошао све глумачке школе и академије у региону тражећи правог Илију Јовића. И каже за Чубрила да је „будући српски Том Круз“! Мада, на платну за сада само голишав јаше коња, прескакање из авиона у авион у ваздуху још није пробао, па не знамо да ли ће бити наш „топ ган“ једног дана. Признаје да ништа није знао о мисији Халијард док није добио улогу, што и није чудно с обзиром на његове младе године. Можда је необичније што је исто признање дао и његов старији колега Радован Вујовић (39), мада он нуди и објашњење за незнање:
– Родио сам се 1984. у Титовом Ужицу, а у школу сам кренуо оне године када су Тита избрисали из имена града. Као што су после политичких промена и распада земље избрисали Тита, тако је и он после Другог светског рата рата избрисао оне пре њега и о њима у школи нисмо учили ништа.Требало би да знамо о томе и да се поносимо на то што су наши преци учинили у Прањанима. Има превише патње у нашој историји и важно је учити о томе и научити како да зарад прошлости не жртвујемо будућност, да научимо како да нас не деле политике, идеологије или странке.
Амерички глумац и српски зет Стивен Мур исто тако није појма имао да је постојала некаква операција Халијард, али то правда много већом пажњом коју Американци посвећују нападу Јапана на Перл Харбор или искрцавању Савезника на Нормандију, па се све друго мање изучава. А баш ту операцију на Нормандији водио је амерички генерал Ајзенхауер који је ценио Дражу Михаиловића и касније предложио председнику Харију Труману да га одликује, што је овај и учинио. У то време током рата и непосредно после њега, Дража је у Америци био већи позитивац од комунисте Тита, о њему је снимљен филм у Холивуду, изведена је радио-драма, а објављен је и стрип на тему борбе четника против Немаца.
Док је Нела Михаиловић говорила о свом лику Душанке Јовић, као примеру пожртвоване српске мајке чија је најснажнија жеља да сачува породицу („Често ми се чини да као народ не верујемо довољно у себе и то не смемо да дозволимо“), а Никола Ракочевић објаснио да су „Хероји Халијарда“ антиратни филм („свакој војсци би циљ требало да буде да обезбеди мир, а не да води рат“), посебно је емотивна била беседа Петра Божовића.
– Један од разлога што сам прихватио да играм у филму је што сам целог живота желео улогу без текста. То ми се остварило сада. Друго, гледајући филм исплакао сам се као никада у животу зато што сам видео истину која нам је давана у парчићима, а свака власт је бојила својом бојом по једно парче како је хтела.Треба чувати оно за шта су генерације пре нас гинуле вековима, а овај филм ће то објаснити. Деца ће из овог филма научити оно чега нема у уџбеницима историје. Понекад се питам да ли су унуци оних које смо 1944. спасавали, бомбардовали потомке спасилаца њихових деда и очева у НАТО агресији 1999? Политика је то. Али, после толико црнила судбине, из нас опет проговара жеља да помогнемо сваком у невољи и надам се да нас то осећање неће никад напустити. Када сам чуо да филм није предложен за „Оскара“, питао сам се како је то могуће кад сам пре тога сањао да је добио „Оскара“.
Сам Радош Бајић више није желео да се осврће на полемике које је филм изазвао у региону, јер је већ раније, како је објаснио, на ту тему све рекао. А казао је и да је „ујдурма коју су аранжирали у Сарајеву директан напад на слободу уметничког изражавања и мотивисана је примитивним националшовинистичким разлозима и мржњом према свему што је српско“. И о случају кандидата Србије за пут у Холивуд такође је већ раније био јасан у интервјуима које је давао. „Јасно је да се ради о компромисима условљеним околностима које владају у нашем друштву и региону. Одлука о томе који филмови не смеју да буду номиновани за одлазак у Холивуд донесена је ван Филмског центра Србије. Сви смо таоци политике. Држава Србија је устукнула, али зато верујем да сарајевска џамахирија, која је напала наш филм на невиђено, може да буде задовољна. Ко види даље од носа, јасно му је шта се десило“, објаснио је Бајић.
Пише Срђан Јокановић