Hram u Inđiji pamti svog starešinu: sveci ga nisu zaštitili

Lep decembarski dan, jedan od onih poslednjih pre zvaničnog početka zime. Malo dalje od centra grada, u Novom naselju, s brezovom metlom u ruci naslonjena na ogradu, pauzu pravi sredovečna gospođa. Sređuje travnjak i deo trotoara ispred kuće.– I vama dobra sreća– odgovori na: „Dobar dan”. –Lepa nam je ta nova crkva u koju ste se zagledali. Dugo je gradimo, ali vredelo je.Nastavi da čisti, s povremenim pauzama da vidi, onako ispod oka, šta to oko svetinje zagleda i foto-grafiše neznanac. Crkva je na čis-tini, nema ogradu, oko nje je poveći prazan prostor, gotovo livada, pa se lako prati svaki korak pridošlog.Čini se da posla više nije imala, ali kao da je želela još šta da kaže, pa je odugovlačila dok se neznanac ne vrati do kola, pored njene kuće parkiranih. I, kada joj se ukazala prilika, nastavi:–Lepa nam je crkva, ali imamo tužnu priču vezanu za nju – reče. –Temelj je, inače, udaren 2002. godine i odmah se znalo da će biti posvećena Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni.

Nastavak pročitajte u broju 3181.