На хиљаде статиста и десетине локација „глумиће“ атмосферу и околности у Независној држави Хрватској. Зрењанин ће, примерице, у појединим секвенцама бити Загреб, а споменик Краљу Петру Првом, за потребе снимања, претворен је у онај загребачки посвећен Бану Јелачићу. Поред Анице Добре, која ће тумачити Диану Будисављевић, у глумачкој подели су и Леон Лучев, Мики Манојловић, Ирфан Менсур и многи други.
У паузи снимања затичемо барда домаћег глумишта Ирфана Менсура и увиђамо да премеће по рукама нешто налик бројаници, а на радознало новинарско питање о чему се ради, с радошћу одговара да му је то драга успомена од покојне таште, ТВ водитељке Дуње Ланго, која му је тај предмет донела из Грчке у тренуцима кад је остављао цигарете. И наводи, између осталог, да је тај порок у ствари „забава руку“. Одлаже бројаницу и уз осмех каже: „Ето, готова цигарет-пауза!“
Ирфан Менсур ће у овом Зафрановићевом остварењу тумачити лик доктора који трагично окончава, а уз то напомиње да га је ово снимање подсетило на оно пре 35 година када је у тандему са Радославом Ралетом Миленковићем већ имао глумачке задатке повезане са усташком тематиком у Шотрином филму „Браћа по матери“.
Поред поменутог ангажмана у пројекту „Дјеца Козаре“ Менсур стваралачки не мирује. Већ пуну деценију широм регије изводи монодраму „Глумац, кажи нешто смешно“ по властитом тексту и режији. И самим насловом као да сугерише оно што публика очекује од глумца, међутим, он сам наводи да увек своје студенте на Факултету савремене уметности опомиње да у будућој каријери имају на уму да глумац није кловн. Тако се и ова представа бави унутрашњом борбом уметника који посматра себе са стране, али и очекивањима гледалишта које увек тражи лаке садржаје.
Од ваших почетака и улога у филмовима „Сарајевски атентат“ или „Чувар плаже у зимском периоду“, дакле од тумачења смушених младића, данас сте стигли до мудрих и зрелих ликова. Да ли је то уобичајен пут једног глумца?
– Није, у ствари, тек касније схватиш да те људи почну бирати не само зато што си можда добар глумац или можда знаш да глумиш, него зато што им треба одређена физиономија, и зато те бирају. То сам закључио кад сам почео да радим копродукције. Дођу тако неки странци у Београд да снимају филм и онда апсолутно не знају ко је Ирфан Менсур и позову петнаестак-двадесет глумаца да их виде. Дакле, бирају по томе како ко изгледа, а не какав је ко глумац. Тад сам схватио да је изглед веома битан. Наравно, у условима бивше Југославије и Србије врло брзо се схватало да неко треба да се узме за неку од улога, не само због тога како изгледа, него због тога како глуми, како ради свој посао. Тако да сам ја врло задовољан како је текла моја каријера.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању