Постоји разлог због чега је током последњих шест година Миодраг Мајић (53), судија Апелационог суда у Београду, објавио чак три романа и једну збирку прича. Постоји и разлог зашто су сви ти наслови бестселери чији се тиражи стално доштампавају. Постоји разлог за велико интересовање и посету његових књижевних вечери које одржава широм Србије, па и ван њених граница.
Међутим, постоји и разлог због чега се нека од тих књижевних вечери напречац отказују, као што постоји и разлог зашто је велика популарност Мајића и његових дела видљива „само“ у стварном животу, испод радара политички створеног имагинаријума.
О Миодрагу Мајићу смо, стицајем околности, први пут писали као глумцу, јунаку посебног извођења „Хамлета“ у оквиру „Шекспир фестивала“ где, заправо, није глумио већ играо себе – судију који треба да понуди одговор за „бити или не бити“ главног јунака. У то време је већ био објавио збирку својих прича са блога који годинама води „У име народа“.
Прва два романа „Деца зла“ (2019) и „Острво пеликана“ (2020) написао је према истинитим догађајима са којима се сусретао у својој судској пракси и био њихов учесник. Први је домаштао као трилер о ратном злочину и његовом прикривању у оквиру правосуђа, а убацио је мало и теорије завера, додао и окултизам и сви су мислили да је главни јунак, адвокат Никола Бобић, аутор лично. По књизи „Деца зла“ снимљена је истоимена серија од десет епизода у којој глевне улоге играју Радован Вујовић, Никола Којо, Аница Добра, Јована Стојиљковић и други, али после неколико најављивања да само што није кренуло приказивање, увек би се тај датум заборавио. „Последња најава је била за предстојећи септембар, али више не верујем у најаве“, каже Мајић.
Објашњења и докази
Други роман „Острво пеликана“ говори о ромском пару Ајши и Габријелу који су завршили на суду и у затвору само зато што су се волели и – били малолетни. Идеална за позоришну представу, многи театри су показали почетну заинтересованост, каже писац, и ту се стало. „Имам објашњење за то, али не и доказе“, онако судијски коментарише Мајић, специјалиста за међународно кривично право и добитник бројних признања у свом основном позиву.
Оставши веран издавачкој кући „Вулкан“ Миодраг Мајић са њом излази пред читаоце и са трећим, најновијим романом „Рудник“, јединим који је потпуно измаштан. Јунак приче Богдан Бањац сећа се свог живота и тражи истину о њему, али са дијагнозном душевног болесника и из свог новог, привременог дома – психијатријске болнице. Хоће ли читалац поверовати у његове невероватне приче? Зависи у шта иначе верује, од јутра до вечери. Можда ће разумети да Бањац није ни херој, ни изгубљен случај, већ само – сведок.
Једног врелог поподнева, уз чашу малвазије причали смо са аутором ових интригантних и стилски лепо – значи несудијски – написаних романа.
Рекли сте за „Рудник“ да је Вам је од свих романа које сте написали био најтежи за писање: заиста или је само такав тренутни осећај зато што је најновији?
– Заиста ми је највише енергије потрошио, јер иза те приче не стоји никакав конкретан догађај и плод је чисте фикције, размишљања о теми која ме је дуго прогонила – како се сва наша трпања под тепих одражавају на друштво и појединце. Метафора рудника се згодно појавила у време еколошких побуна које нису уопште тема романа. Знао сам да ће то читаоце привући, али сам себи задао други задатак питањем „шта ако наши рудници нису нужно места одакле смо вадили руду, већ смо у њих закопавали неке друге ствари“? На тим претпоставкама је настала прича, не сасвим дистопијска.
Можда сте имали и нову врсту одговорности према читаоцима и успеху Ваших претходних књига па сте зато теже писали?
– Не верујем, не оптерећују ме тиражи, успеси или неуспеси ранијих радова. Више је разлог био тај што сам, попут алхемичара, требало да из ничега створим нешто, причу о злочинима и ћутањима која до сада, чини ми се, није била романескно обрађивана. Био је то пут којим сам први пут пролазио, без икаквих узора или референци на које бих могао да се ослоним. Пажљиви читалац ће, можда, приметити да у овом роману нема никаквих топографских одредница и једини је такав у мом досадашњем опусу. То је стога што мислим да то није прича само о нама, већ да може да се дешава било где у свету где лажима и прећуткивањем покушава да се створи паралелна стварност. Занимало ме је колико дуго може да траје паралелна стварност и шта су плодови таквих радњи.
У подземљу сопствене душе
Јесте ли пронашли одговор? Неко би из књиге могао да закључи да је плод односно последица колективно лудило?
– Прво питање за читаоце јесте хоће ли поверовати главном јунаку Богдану Бањцу зато што, иако је његова прича застрашујућа, он је саопштава из луднице где се налази са званичном дијагнозом менталне болести. Моја жеља је била да читалац мора да се преиспита о томе колико и он сам мора да се у свом животу прави луд да би преживео. Друга раван је суочавање са непријатним стварима које већина не жели да види. Богдан Бањац силазећи у окно силази несвесно и у подземље сопствене душе откривајући личну драму која има везе са дешавањима у друштву. Те ствари су недељиве. У сцени за коју многи читаоци нису били сигурни да ли се заиста дешава или је плод Бањчеве халуцинације, када се преостали сељани на крају окупљају и одлучују да пробију ограду логора у коме живе, види се да и други крећу да увиђају разлику онога што јесте и онога што им се говори. Изгледа да увек треба да постоје појединци који ће пре свих увидети нужни пут и да остали то касније прихватају.
Тај први појединац треба да буде речит и убедљив како би покренуо ствари?
– У роману је питање да ли је Бањац био толико убедљив или су сви остали стигли до тачке када нису више имали шта да изгубе и пробијање логорске жице је био једини пут, јер им је друга опција једино била сигурна смрт. Наравно, питање је да ли треба да чекамо ситуацију без излаза или да слободу потражимо раније.
Више није тајна да „Рудник“ нема везе са екологијом, већ са истином и слободом, да се случајно излазак књиге поклопио са афером око „Рио Тинта“. Јесте ли намерно изабрали баш тај назив за роман, ради провокације читалаца?
– Када су „Пеликани“ изашли рекао сам да је моја жеља била да читалац одмах схвати да оно што добије није увек и оно што он очекује. То уопште није била романтична прича као што ни „Рудник“ није прича о томе како велике корпорације отимају земљу људима. Ни то није наивна ствар, наравно, али ме је то подстакло да проучим да ли су наши усуди дубљи, да ли би се са новим мукама лакше борили да смо за собом почистили оно што је заостало за претходним.
Повећана доза заблуда
У „Руднику“ постоји реченица о преласку реке Рубикон у смислу да је понекад немогуће вратити се унатраг, на обалу са које смо кренули: на којој смо тачки ми сада, може ли се напред или назад?
– Доктор у једном тренутку убеђује Богдана да је прешао Рубикон и није успео да се заустави у свом бескрајном трагању за истином. Што се нас тиче, мислим да смо, историјски гледано, више пута пропуштали прилике да се суочимо са странпутицама којима смо кретали. Надам се да Рубикон нисмо прешли упркос томе што смо често затварали очи да не видимо истину. На промоцијама ме читаоци често питају „па добро, шта да се ради, како да изађемо из овакве ситуације“? Ја себе не сматрам ни пророком ни толико умним човеком који би био у стању да сагледа пут једне нације, али увек кажем да је једино што бих ја чинио јесте да убедим људе у то да је први корак прихватање сопствених грешака. Чини ми се да упорно срљамо из грешке у грешку из жеље да убедимо и себе и друге да је наш пут исправан, али да је окружење криво јер то не види. Појединци тако често реагују, али друштва не би требало. После оволико, у сваком погледу, несрећних деценија за нама, требало би да се запитамо да ли смо и где озбиљно оманули? То што смо погрешили и лоше водили једну важну битку епохе не значи да смо изгубили и рат за бољу будућност. Ако не признамо ту грешку, наставићемо да се крећемо странпутицом и наша стварност биће све гротескнија.
Ко треба да призна ту грешку?
– Политичке елите, свеједно на ком су делу политичког спектра, јер би тиме показале да желе да преузму одговорност, а не да остављају утисак јефтиног политиканства. Таквих је, на жалост, доста на нашој политичкој сцени. Дакле, први корак је признање да смо застранили, а други окупљање људи из различитих области који би требало да нађу прави пут за излазак из оваквог стања. То вам је као у борби наркомана са зависношћу који има два пута: да узима све веће дозе наркотика или да крене у процес лечења. Мислим да ми за сада повећавамо дозе заблуда које нас држе у облацима.
Да ли је за вас филозофско или рационално питање – када смо застранили? Многи се не слажу да ли је то било 1988, 1941, 1918 или много раније?
– Ја бих имао одговоре на та питања и, наравно, не значи да су они нужно исправни. Око тог питања би настале нове поделе. За некога би та 1941. година била највеће достигнуће, са чиме се ја не слажем, али није неопходно да се договоримо када је почео суноврат и која година или одлука је више допринела, али би требало да се сложимо око тренутне ситуације, да она није добра нити да смо успешна нација по многим показатељима, а онда пронаћи најмање безболан пут за излазак из тога. Па нисмо ми прва нација која има такве проблеме са економијом, правосуђем или разградњом институција генерално, али морамо, понављам, да то прихватимо и да је то последица првенствено нашег деловања. Многи наши људи сада узимају мађарске пасоше, а само пре неколико деценија они су бежали овамо. Шта се у међувремену догодило? Фундаментална промена система који је био, уз све покушаје романтичарских погледа, заиста непримерен човеку. Премда бих и садашњем систему имао много тога да замерим, чињеница је да људи иду у обрнутом смеру, у тај нови систем. Исто је и са Словенијом. У време Југославије били смо отприлике сличног нивоа друштвеног развоја. Тада никоме из Београда није падало на памет да иде у Словенију на школовање или рад, а погледајте сада! Словенија нам је узор за стандард и уређеност државе. Државне управе могу много доброг или лошег за учине за појединце.
Опасан коктел
Изгледа да духа несврстаности и неприпадања блоковима не можемо да се ослободимо – можда ту лежи узрок наше неодлучности на коју страну да кренемо?
– И Покрет несврстаних је био блок у који су нас увалили, јер ни то није била наша изворна идеја као што то неки и данас воле да мисле. Ми смо ту играли једну историјску улогу и Јосип Броз је чувао све те земље у такозваном Покрету несврстаних како не би пришле Совјетском Савезу, након што су се ослободиле колонијализма западних сила. Броз је за ту своју улогу добијао велику апанажу и подршку са Запада. Немам ништа против политичке несврстаности као концепта, али мислим да је са нама био други проблем.
У ком смислу?
– Сећам се колико смо се без икаквог основа понашали надмено према неким великим нацијама источне Европе када су оне биле под чизмом совјетског комунизма. Био сам млад када сам први пут отишао у Праг и запањило ме је колико сам имао погрешно мишљење о тој земљи и том народу, да сам све време живео у заблуди и да уопште нисам знао колико је то велики народ велике културе и историје. Када сам видео све то, постидео сам се, јер сам до тада и сам био под утицајем пропаганде комунистичког режима тог доба и поверовао да смо ми цивилизацијски изнад земаља које су биле стегнуте совјетским комунизмом и са подмсехом смо гледали на њих. То је само доказ колико је комбинација необразовања и пропаганде опасан коктел. Тада сам схватио да су Чеси и други народи источне Европе били заустављени у свом развоју комунизмом, а ми смо, парадокслано, њиме били уздигнути. Сада плаћамо цену свега што тада нисмо хтели или могли да видимо.
Као што пишете у књизи, сваком злу претходи лаж! Открили сте, значи, порекло зла?
– Читавог живота кроз посао судије, а сада и писца, покушавам да се бавим коренима зла и могућим начинима његовог разумевања и ублажавања последица које наноси. Још сам далеко од тога да га разумем, али ми је било мало лакше када ми је искусни писац Филип Давид рекао да је и он покушао да нађе корене зла, али да такође није успео у томе. Чини ми се да сам успео да сагледам неке од могућих узрока, а то су лаж, пропаганда и државна легитимација која се даје појединцу. Појединац најчешће не чини велика злодела, али када добије титулу правног деловања, као војник, судија, министар или као било који државни функционер, он добија осећај да су сви његови поступци легитимни и да једино што га омеђава јесте његова лична слобода и машта. То је страшно опасно. Људи се и данас чуде како су могли да се догоде Аушвиц, Маутхаузен, Брикенау… а моје дубоко уверење да су таква места страшних злочина могла да настану буквално свуда. Исти људи у целом свету у одређеним условима постају нови Гебелси. Људи су најопаснији када су уверени да чине добро. То покушавам да сугеришем и колегама, да смање доживљај самодопадљивости.
Отров и лек
Како Ви успевате да останете прибрани и не подлегнете таквим искушењима?
– Нисам сигуран да у томе увек успевам, али свестан овога о чему говорим трудим се да ми та лампица за опасност увек буде укључена, да будем свестан да ми је дато да обављам посао који у себи носи потенцијал озбиљних злоупотреба. Добар део мојих колега то не схвата, да бити судија не значи нужно и бити исправан. Ту је кључ потенцијалног зла, не схватати да свака твоја одлука може да буде и лек и отров и да чешће сипаш отров него што дајеш лек људима. На жалост, људи су генерално данас површни, не размишљају много, савремени живот тера ка брзим одлукама и решењима и у том вртлогу већина људи постају технократе, извршиоци. У пуком извршавању нема места за сумњу, а недостатак сумње значи отворена врата за сваку врсту грешке.
Чини ми се да сте ми у ранијим разговорима рекли да сте свој блог почели да пишете пре десетак година како бисте остали нормални: то је ваш покушај да преиспитујете себе?
– Не само блог, већ и приче и романе мислим да сам почео да пишем када су моја уверења и кућно васпитање почели да долазе у сукоб са свакодневним изазовима моје професије. Што је тај сукоб бивао учесталији покушао сам да нађем начин да га умирим, најпре кроз судијске одлуке, али је то било немогуће зато што суд не решава целокупан проблем, већ само оно што је пред њега изнето. Онда сам почео да пишем и драго ми је када данас видим да писање није помогло само мени. Видим на сусретима са читаоцима да и њима ти разговори много значе, у којој мери отворено разговарају о сопственим дилемама и изборима у животу. У сваком месту које сам посетио постоји језгро мештана који се нису предали, који су жељни културних догађаја, који су спремни да издвоје и време и новац за такве прилике.
А тај новац није мали!
– Дати деветсто динара за књигу данас, у многим деловима Србије, то је много. Сви ти људе налазе начина да прате шта се дешава на нашој позоришној, књижевној, ликовној сцени и упркос свему што му је чињено у последњих осамдесет година, тај грађански средњи слој је успео да се одржи. Било би здравије да је то језгро веће, али пре негго што сам почео да путујем са својим романима био сам убеђен да на књижевне вечери нико не долази, а стварност је супротна. Нигде испод четрдесет људи нисмо имали, а било их је и двеста. Бројеви нису важни, у крајњем случају, одлазио сам и тамо где сам мислио да се нико неће појавити. Сама чињеница да ме је неко позвао за мене је била обавезујућа.
Зашто обавезујућа?
– Зато што знам шта то значи, чему је све та особа могла да буде изложена, да га локални властодршци ставе на неку листу, пошаљу инспекције, затворе тај простор… и више пута се дешавало да нам вече пред промоцију кажу да морају да откажу књижевно вече. Дешава се да уместо у библиотекама гостујемо по салашима, ресторанима и другим објектима које држе слободоумни људи. Недавно смо били у Неготину, у једној винарији и било је предивно, долазили су људи из околних градова. Зато, најмање што могу да учиним за све те људе је да се спакујем и одем код њих. Никада нисам пре поласка питао колико ће бити људи, ко ће доћи и слично. Не мислим да сви ти људи долазе само због моје књижевности, али дешава се да те вечери мештанима неког града постају прилика да се виде, да поразговарају, да један другог потапшу по рамену и кажу „еј, још смо живи, ту смо, нисмо уништени“. Долазе да чују неке друге приче.
Предаја слободе
Ви сте неки опасан писац фиктивних романа? Или постоји страх од тога што сте и судија па познајете изнутра ствари које домаштавате у књигама?
– Заиста не знам зашто би неко покушао да откаже моје књижевно вече осим ако у страху нису велике очи. Како ја могу бити опасан? Верујем да се неки локални властодршци истрчавају у додворавању некоме изнад. Идеја цензуре, забране, бункерисања коју ми овде баштинимо деценијама, е она ми је невероватна, а не да ли ћу ја седети или стајати на промоцији, бити у библиотеци или на салашу. Цензура ме не фрустрира као писца, већ као грађанина. Данас када говоримо о томе да ће и судије и новинаре у блиској будућности заменити вештачка интелигенција, а ми смо и даље на нивоу на каквом смо били пре сто година, да чак ни те цензуре нисмо осавременили. То радимо једнако примитивно и безидејно као некада. Исте идеје које су нас увеле у проблеме и данас су на сцени. Та ужасна успореност, та антимодерна, то ме фрустрира више него питање промоција мојих књига.
Да ли вас на тим промоцијама читаоци више питају о ономе што су прочитали у књигама које пишете или се жале на рад судова?
– О судским стварима ме готово нико не пита, то су заиста књижевне вечери, иако се дешава да неко у мојим романима препознаје дефекте система, па воле да причају о томе. У Неготину су, рецимо, повезујући питања са темом последњег романа питали зашто смо тако лако предали слободу за коју су се генерације бориле и то је и њима и мени било инспиративно. То је и једна од тема која ме заокупља и вероватно ћу нешто о томе писати: ми смо једна од нација које су прескупо платиле слободу, пропорционално гледано ми смо ту негде уз Русе. Нема куће у Србији из које неко није страдао да бисмо ми данас живели слободно, да бисмо могли слободно да кажемо шта мислимо. Тешко ми је да схватим како се на прозаичан начин одричемо плодова те борбе.
Али и сами сте рекли да су одређени услови живота потребни да дође до квара у систему?
– Услови сигурно доприносе, али замислите какве су услове људи имали када су током Првог светског рата прелазили преко Албаније, остављали своју нејач овде, прелазили тамо, страдали као нико до тада. Ми смо нација која је напустила своју државу у једном тренутку и вратила се у њу. Ако ми неко каже да је страх од останка без посла разлог за уступање слободе мишљења и говора, морам да признам да не верујем у то. Израз „негативна селекција“ јесте и флоскула али и одраз дубље пропасти нашег друштва, она је систематски отклон од бољег и прогресивнијег.
Брозово доба
Она се баш запатила овде?
– Тачно. Почело је то још у време Тита, али један део данашњих интелектуалаца и грађанске елите то не жели да види. Они славе Брозово доба које је, по мени, извор многих зала која су нам се десила и данас их живимо. Увек ме запањи како људи замишљају да је тек са нестанком СФРЈ све кренуло нагоре! Као да се нешто догодило само од себе. И један део оних који данас диктирају јавне ставове одрастао је на тој врсти пропаганде. Виде обмане данашњих генерација, али не и своје сопствене. Често су ме критиковали због тога што повезујем неке данашње демократске струје са Брозовим левичарима. Зато се често насмејем када ме сврстају у такозване „грађанисте“ и „чланове круга двојке“. Томе вишеструко не припадам, али људи воле да виде ствари у црно-белој техници. Овде та негативна селекција дуго траје, а све друго, попут одлива мозгова или ћутања људи, само су последица. Стварао се модел друштва према потребама најгорих, а не најбољих.
И како данас да се људи снађу у поплави лажних вести и лажних мишљења, како да буду сигурни да је оно за чим иду право и добро?
– Тако што ће и вести и мишљења узимати из различитих извора. Ми смо, на жалост, деценијама учени, од школе до факултета, да верујемо мишљењу једног ауторитета, једног вође, једног професора, једног верског поглавара, државника и од њега се сазнаје истина и према његовој истини обликује се живот. Рано сам схватио да је једини начин сазнавања истине кроз сукоб мишљења, кроз конкуренцију аргумената, без обзира да ли се ради о прогнози времена или политичким одлукама. Сећам се да смо сви на факултету желели прво да сазнамо који професор ће нас питати одређени предмет како бисмо набавили уџбеник који је писао тај професор. И било је прилично негативно гледано ако на испит дођете са мишљењем другог професора са исте катедре. Нисмо учени да тражимо истину, већ да је добијамо. И многе моје колеге данас воле када вештак пресуди ствар, не воле конкуренцију мишљења више вештака па да они одлучују и размишљању.“Постоји само један“ претворио се у културни модел који се преноси са генерације на генерацију и видите да ми овде као имамо демократију, али да се она истински никада није примила.
Пише Срђан Јокановић