Полазак детета у вртић обично представља стресан период у животу већине породица. Сцене јутарњег дурења и плакања на путу до обданишта добро су познате родитељима који се суочавају са овим изазовом. Страх од напуштања који се јавља код деце треба превазићи, али и мами и тати није ни мало лако да се боре са овим осећањима.
Јунак књиге Миљане Пријић је медведић Глиша који упорно одбија да се одвоји од своје маме и напусти породични дом. Не реагује на позиве другара да им се придружи у игри, проводи време код куће не желећи да изађе напоље чак ни на наговор родитеља. Међутим, све се полако мења од тренутка када Глиши почну да пристижу сасвим посебна писма из вртића.
Ауторка сликовнице прича нам о Глишином суочавању с променама са пуно топлине и нежности, односно управо онако како овај важан период у одрастању и захтева. Поред родитељског, Миљана има и вишегодишње професионално искуство у бављењу дечјим развојем. Радећи као психолог у једној предшколској установи у Београду, она се свакодневно сусретала с тешкоћама у прилагођавању деце на вртић. „Тако сам дошла на идеју да прича која се тиче поласка у вртић и те како може допринети јачању споне између куће и вртића и осећају сигурности. Желела сам да прикажем како комуникација и поверење између одраслих који брину о детету – васпитача и родитеља – мора тећи у оба смера, а да је дете надограђује и богати својом аутентичношћу, што у овој причи меда Глиша и чини. Лично искуство маме која је са својом децом прошла кроз три различите адаптације свакако је пробудило нежност и саосећање који су утицали на осмишљавање приче“, истиче ауторка.
Први корак у савладавању страха од напуштања породичног дома јесте управо упознавање са непознатим, односно представљање детету новог окружења, као и активности које га у том окружењу очекују. У оквиру припрема за полазак у вртић овакав приступ у великој мери може олакшати адаптацију детета, па и родитеља, новонасталој ситуацији.
„Читајући ову сликовницу са децом, родитељи добијају прилику да поведу разговор о мединим осећањима и понашању које он испољава одбијајући да пође у вртић. Видећемо како је симпатични меда уз стрпљиву и усаглашену подршку одраслих победио страх од одвајања. Такође, сликовница може бити и повод да родитељи причају деци о својим осећањима када су кретали у вртић, да им покажу своје фотографије из тог периода и из свог вртића, да им опишу како су доживели одвајање и како је текло њихово упознавање са васпитачима и новим другарима“, саветује Миљана Пријић.
Полазак детета у вртић веома често тешко пада и самим родитељима. У вези са тим ауторка каже: „Из личног искуства морам признати да се и у родитељу одвија права емотивна драма након што остави дете у колективу. Потребно је да разумемо да су можда и у нама покренути неки страхови, о чему треба да поразговарамо са васпитачима, стручним сарадницима или блиским особама. Када умиримо себе, бићемо спремни да умиримо децу и са потребним стрпљењем и доследношћу приступимо адаптацији. Тада показујемо капацитет за прихватање дечјих емоција и њихову обраду. Те обрађене емоције спремни смо да вратимо деци кроз речи утехе, умирење и загрљаје, што доводи до поновног успостављања осећаја сигурности“.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању