Intervju: reditelj Milorad Krstić

Rođen je u Sloveniji, odrastao u Hrvatskoj, školu i Pravni fakultet završio u Srbiji, a u Mađarskoj, gde se skrasio sa suprugom Radmilom Rockov, postigao je zavidnu karijeru likovnog umetnika, vajara, ilustratora, scenografa i reditelja. Upoznali smo ga kao autora uzbudljivog animiranog filma „Ruben Brant, kolekcionar“, malog remek-dela koji je osvojio posetioce festivala u Lokarnu

Uoči festivala, čak ni ljudi iz Filmskog centra Srbije nisu znali apsolutno ništa o Miloradu Krstiću, reditelju mađarskog filma „Ruben Brant, kolekcionar“ koji je trebalo da se prikaže u glavnom programu ovog uglednog festivala. Ni sveznajući Internet nije govorio bogzna šta. Prva enigma. Druga je usledila kada sam ga bolje upoznao.
– Dobro, recite mi, jeste li vi srpski ili mađarski umetnik – zapitao sam ga na kraju našeg razgovora?
– Stavite „naše gore list“ – slatko se nasmejao Milorad Krstić (66)!

Razbarušene kose, razbarušene umetničke duše i razbarušenog talenta, Krstić nas je prvo opčinio ovim neobičnim filmom koji je lično crtao rukom i posle prebacivao u kompjutere, radi doterivanja. Malo je reći da su njegov duh i rad svuda na platnu: po svojoj ideji napisao je scenario i režirao film, učestvovao u njegovoj animaciji, fotografiji i montaži, dok je sa suprugom Radmilom, svastikom Herminom, njenim mužem Janošem i prijateljem Peterom Miškolcijem bio i producent ove filmske čarolije.

Glavni junak filma je Ruben Brant, slavni psihoterapeut, prinuđen da ukrade trinaest slika iz poznatih svetskih muzeja i privatnih zbirki kako bi se izlečio od košmarnih snova koji ga proganjaju. U saradnji sa četvoro svojih pacijenata, koji su po njegovom nalogu i uputstvima postali savršena banda pljačkaša umetničkih dela, „pali“ su Luvr, Tejt, MoMA, Ermitaž…

Tajanstveni „kolekcionar“ je brzo postao najtraženiji kriminalac na svetu. Gangsteri i lovci na glave su mu na tragu dok se nagrada onom ko ga uhvati stalno uvećava, čak do sto miliona dolara! Tada se nekoliko osiguravajućih kompanija udružuje i angažuje privatnog detektiva Majka Kovalskog, stručnog za krijumčarenje umetničkih predmeta, da reši slučaj.

Teško je rečima opisati vizuelnu lepotu, dinamičnu radnju i prefinjeni humor animiranog filma koji se vratio plemenitim korenima istorije umetnosti i slikarstva. Lepota filma se hrani prizorima iz najpoznatijih slika svetske civilizacije, ali i iz arhitekture, književnosti, muzike, dizajna i stvara uzbudljivi akcioni film sa duhovitim dosetkama, u kome ima drame, fantazije, filozofije i napetosti kao u Hičkokovim trilerima.

Alfred Hičkok? Pa on je samo jedan od reditelja kome je Krstić odao počast sitnim detaljima ili citatima u ovom ostvarenju. Tu su još i Bergman, Čaplin, Kurosava, Bunjuel, Limijer, Kjubrik, Hjuston, Felini, Melijes… A tek muzika – od Šuberta i Pučinija preko Stravinskog, Mocarta i Čajkovskog, sve do Olivere Katarine i njenog vanvremenskog hita „Šu, šu, Šumadijo“ i originalnih kompozicija Tibora Karija.

Učio od najboljih

Sve je tako lepo utkano u priču filma, baš kao i trinaest dela svetskih slikara čiji su prizori ili junaci nekako uskočili u samu radnju filma, oživeli u njoj, i postali svedoci i učesnici uzbudljive potere.

Pogledajte samo kojih trinaest slika Ruben Brant mora da ima u svojoj kolekciji kako bi se oslobodio noćnih mora: Sandro Botičeli („Rođenje Venere“), Pol Gogen („Žena koja drži voće“), Eduard Mane („Olimpija“), Dijego Velaskez („Princeza Margarita Tereza u plavoj haljini“), Pablo Pikaso („Žena sa knjigom“), Vinsent van Gog („Portret poštara Džozefa Rulena“), Frenk Duvanek („Dečko koji zviždi“), Endi Vorhol („Elvis“), Frederik Bazij („Renoarov portret“), Edvard Hoper („Noćne ptice“), Ticijano Večeli („Urbinska Venera“), Rene Magrit („Varke slika“) i Hans Holbajn Mlađi („Portret Antoana, vojvode od Lorena“).

Krstić ne misli da gledalac mora da ima veliko znanje o istoriji umetnosti da bi pratio njegov film: – I deca od petnaest godina mogu da uživaju u njemu, posebno na nivou krimi priče gde bogatstvo likova i događaja može samo da im podstakne maštu, a ne da ih zbuni. Drugi sloj filma, sa više od sto pedeset referenci na velikane filma i umetnosti, namenjen je poznavaocima tih oblasti i taj deo je nagrada za njihovo znanje. Film sam, kao i sve do sada, pravio da se meni svidi, ali bio sam svestan i odgovornosti koju imam prema ljudima i institucijama koji su podržali moj rad. Ovog puta nisam bio slikar, sam u svom ateljeu, već deo velikog tima. Zato sam morao da napravim jedan kompromis, a to je da film ne bude dosadan.

Zaista je uživanje razotkrivati simbole i aluzije Krstićevog filma, baš poput rešavanja ukrštenih reči, rebusa i zagonetki. I sam naziv filma je (doduše, lako rešiva) zagonetka: glavni junak Ruben Brant je dobio ime po slikarima Rubensu i Rembrantu!

Nema nikakve sumnje da je celokupno svoje znanje, sve ono što je uticalo na razvoj njegovog talenta, Milorad stavio u ovaj film. „Uvek sam voleo kratke duhovite priče Čehova ili topli humor Hrabala, posebno „Jednominutne novele“ Erkenja Ištvana“, objašnjava reditelj svoj ukus u književnosti. On se vidi na platnu. Odrastajući u Novoj Gorici, Ljubljani i Puli, muzički se formirao pod plaštom italijanskih kancona. U slikarstvu je druga priča.

– Pošto nisam pohađao klasičnu akademiju, odlučio sam da učim od najboljih, pa sam za profesore uzeo Goju, Pikasa, Direra i druge iz najuzbudljivijeg perioda u istoriji slikarstva s kraja 19. i početka 20. veka, i gledao na koji način oni rade i igraju se sa umetnošću – priznaje Krstić.

Uspelo mu je. Ukoliko je Pikaso izmislio ljude sa dva lica, Krstić ga je nadmašio. Njegovi junaci nisu dvolični, već i trolični, njegove junakinje imaju po dva para grudi i sve je u tom svetu Rubena Branta moguće i neobično. „Anatomiju u umetnosti uopšte ne cenim“, izričit je reditelj.

Nastavak pročitajte u broju 3111.