Он потиче из сиромашне, али уметностима окренуте породице косовских Рома из Урошевца, а она из загребачке фамилије средњег грађанског сталежа. Завршила је социологију, десет година је радила у Центру за мировне студије, а он није успео да приведе крају средњу школу. Музика га је одвукла од ђачке клупе, али и мање-више прикривени расизам околине у првој деценији новог миленијума. Спас је нашао у страним невладиним организацијама које су у то време преплавиле Косово и Метохију. Ишао је на курсеве, учио енглески, заинтересовао се за људска права, чак и постао едукатор. На једном од таквих курсева, одржаном у Љубљани 2012. године, под називом „Театар потлачених“, упознао је две године старију Теу Видовић.
Она је у то време радила као социолог, али је уписала и школу филмске режије, јер је мислила да се преко покретних слика друштву могу боље предочити неке ствари које остају непримећене у свакодневном животу. Током десет дана проведених у Љубљани „брзо смо се скужили“, каже нам Теа, рођена 1986. године:
– Освојио ме је енергијом, спонтаношћу, слободом, жељом за животом.
Почели су да посећују једно друго у Загребу и Приштини, али је било тешко одржавати везу на даљину, посебно што је за грађане Косова и Метохије тада била а и сада јесте потребна виза за улазак у Европску унију, па самим тим и Хрватску.
– Ја сам имала стални посао и свакако нисам имала намеру живети на Косову, а он је желео доћи у Загреб и одлучили смо се женити – објашњава Теа чињеницу да су после шест месеци везе на даљину одлучили да уплове у брак.
Секира за младенце
Мирсад је у то време имао неке сталне музичке ангажмане по Косову и Метохији, али је већ почео да упознаје музичаре у Хрватској и полако осваја тамошњу џез сцену где данас као врсни бубњар наступа са највећима, од Еда Мајке преко Матије Дедића до оркестра „Балканзу“ са којим изводи ромске песме на џез начин.
– Било ми је важно то што је Мирсад успео да се прилагоди, пронађе пријатеље и нешто ради, јер би било лоше да се венчамо, а он цели дан седи код куће и говори како му је све грозно – додаје редитељка филма и Мирсадова садашња супруга.
Долази тренутак када одлуку о браку треба да саопште свако својим родитељима који су знали да им се деца забављају, али ипак нису били припремљени на такав брак. У Урошевцу су више волели да је упознавање трајало дуже, али су мислили да ће све бити како треба, мада су били тужни зато што не могу на време да добију визе да би дошли на венчање у Хрватску. У Загребу је ситуација била тежа. Са оцем још како-тако, али је мајка била у шоку. Престала је да говори са ћерком следећа два месеца. Помириле су се такорећи на дан свадбе.
– То је био тренутак када је мама постала свесна са чиме ћемо се суочавати, јер је знала где живимо, да ће бити дискриминације, расизма, економских тешкоћа… и све нам се то заиста догодило – прича нам Теа. – И да се моја ћерка после шест месеци познанства одлучи удати за некога и сама бих мислила да је то лудило. Али, Мирсаду и мени се то десило, морали смо, нисмо више могли другачије одржавати везу. Пронашла сам начин да разговарам са мајком, проговориле смо и све је било океј. На свадби је од силног узбуђења заборавила да треба загрлити и Мирсада, не само мене.
После шока када је родитељима рекла за кога се удаје, све друге необичне одлуке ћерке и њеног мужа деловале су као мала шала. Рецимо она да се свадба одржи у „Музеју прекинутих веза“ у Загребу! Какво је то место, уопште?
– Налази се на Горњем граду, преко пута Градске већнице. Ту се скупљају предмети који симболизују прекид везе, а уз то иду и приче о томе. Има разних предмета, од уметничких слика и бицикала као повода за прекид везе, па све до секира.
Фотографија младенаца испод секире? Диван призор, примећујемо! Теа се смеје.
– Знала сам да ће ме и званице то питати па сам накнадно смислила да идемо тамо зато што смо нас двоје морали прекинути бројне везе да би наша љубав опстала. У ствари је разлог што смо тражили неки кафић за педесетак званица и кад год су власници чули да је реч о свадби подигли би цену. Овде у музеју је била прихватљива, јер је то био уједно и музеј и кафић. Ставили смо послужење на један сто и све је више личило на журку него на свадбу. Сватови су притом добили и улазнице за музеј.
Обоје смо снајке
Филм свог живота Теа је почела да снима мало после свадбе тако да су снимак саме церемоније откупили од Градске већнице. Али је зато у документарцу све остало такорећи уживо преношено из живота, углавном разна очекивања од зета и снајке. Видимо расправу око тога како треба реаговати када Мирсаду бициклиста у пролазу добаци „Циго“. Мирсад је за жесток, а Теа за помирљив одговор. Снимали су мале и велике брачне свађе, некада на породичним окупљањима, некада у кревету, испод јоргана. Мирсаду није било необично што је постао „школска вежба“ своје супруге која је филм морала испоручити професору Оливеру Сертићу. Филмска вежба се звала „Снајка тражи срећу“ и она ће се током наредних десет година ширити и доснимавати како би нарасла у прави целовечерњи филм.
Ову антроплошку свакодневицу на биоскопском платну Теа назива и „сведоком њиховог брака“ којег питају да пресуди у случајевима када се различито сећају својих речи из прошлости. Све је забележено на траци. Па, каква су била очекивања од снајке и зета на почетку њиховог заједничког живота.
– Знате шта, снајке смо, заправо, били и Мирсад и ја, од обоје су нешто очекивали, више његова породица него моја – сећа се Теа. – Посебно су била мучна прећутна очекивања. Тврдио ми је да му његови то никада нису изричито тражили, али он је сматрао обавезом да им као особа која ради у иностранству редовно шаље новац, а у то време је било тешко јер смо и ми мало зарађивали, посебно он. Можда је срећа што не разумем албански па нисам схватала шта све очекују од мене, али и оно што су ми говорили било је превише. Већ сам имала доста придика од мојих. У једном тренутку ми је свега било доста.
Слаже се да је, ипак, њеном мужу, било најтеже:
– Апсолутно је тако. И тамо где је рођен и одрастао као Ром морао је да се прилагођава не увек пријатној средини, а онда је уследило ново прилагођавање у Загребу. Понекад бих му предложила да одемо некамо са Балкана, а он би ме питао „па зар опет из почетка да се прилагођавам другима? Таман су ме ови прихватили“.
Неприхватање Мирасада Далипија има везе једино са његовим ромским пореклом.
– Мислим да су, можда, на Косову у мало бољој позицији јер је суживот јачи него у Хрватској. Код нас су Роми баш изопштени и у неправдедној позицији. Има оних који по физиономији не личе на Роме и онда мењају презиме да се завршава са „ић“, да им буде лакше да добију посао или кредит, скривају свој ромски идентитет да би лакше прошли у друштву. То је тако, на жалост. Мирсад своју физиономију не може сакрити. Одлажење у институције и тражење својих права тамо је увек била траума за њега, суочавање са тим инстицуционалним расизмом. Знали су му рећи „никада ти нећеш добити држављанство без обзира какве папире имаш“. Чак и Европа има нека правила која су парадоксална. Сада смо део „шенген зоне“, али пре тога он је у друге земље Уније без визе могао ући само ако путује са мном, иначе је морао имати визу ако је желео ићи сам.
Хаљина раздора
Пошто његова породица није могла да дође у Загреб на венчање сина, Мирсад, Теа и њени родитељи су убрзо након свадбе отишли у Урошевац где је Теу дочекала хаљина која је била повод за велику трауму и расправу међу супружницима.
– Нисам знала за ту хаљину док тамо његова сестра није почела да прича о њој. Донели су ми је да је видим. Хаљина је део мираза. Она је традиционална, из неколико делова, веома је скупа и млада од мужевљеве породице добија неколико таквих хаљина, као симбол уласка жене у обитељ мужа, и доказ шта су они све дали за ту снајку како би постала део њихове обитељи. И свадба се организује само зато да на њој играју снајке из шире породице. Једна соба у кући се током свадбе одваја да се снајке пресвуку и промене неколико хаљина током тог дана. Да се види шта су све добиле. Исто тако, после свадбе снајка са његовим родитељима иде по родбини да је представе и гледају како јој стоје хаљине. Она седи на каучу, смешка се и гледа. И љуби руке свим члановима те шире породице код којих је воде да је покажу. У мени се све кувало, нисам могла да постанем део те приче и одбила сам да изводим тај перформанс.
И то није све. На ред је дошла свадба Мирсадовог брата од стрица где је уследила нова свађа пред камерама.
– С временом сам схватила да ја треба да будем нека лутка у тој хаљини, која мора да игра, па има ту доста шта мора ово, али на тој свадби нико ме није упознао са свим тим обичајима. Кажу „понашај се нормално“, али оно што је мени нормално није теби и обратно. Мораш ми објаснити шта је нормално. Тако, на пример, нисам знала да кад на свадби плеше Мирсадова бака или мама, ја као снајка треба да будем са њима и плешем уз њих, јер је то одраз поштовања. И то је моменат када се Мирсад и ја свађамо. Све ми је то изазивало нелагоду и отпор. Имала сам дојам да улогу „праве снајке“ треба да играм увек када идем на Косово како би Мирсадове мајка и бака биле сретне. Одбијала сам то зато што ми се наметало. Нећу да идем кад им дођу гости да ме гледају. Хоћу да скухам, хоћу да чистим и помогнем, али нећу да то буде оно што се од снајке очекује. Највише их волим посећивати када су сами, без остале родбине.
Али, и тада су постојала очекивања, не само од породице. Најпре су дошла са рођењем ћерке, након једног спонтаног побачаја.
– Прво су у загребачкој болници деловали ти ситни расизми када ме нико није ништа питао о мени, мојој породици, мужевљевој фамилији, ко смо, колики смо високи односно крупни, и закључили су да беба у мом стомаку заостаје у развоју, да спорије расте. Два месеца су ме држали у болници и после рекли да је све у реду. Они рачунају раст према европском моделу белог мушкарца, не узимају у обзир да постоје и други. У Мирсадовој породици су сви танки и мршави, а таква нам је сада и ћерка.
А синови?
Она је добила име Фрида по истоименом филму са Селмом Хајек где глумица игра славну мексичку сликарку Фриду Кало. Теа је филм гледала током трудноће и избор имена је био логичан.
– Верујем да је породица на Мирсада и ту вршила неки притисак, да су имали очекивања те врсте, али није ми рекао. По тамошњој традицији се код њих дете назива по деди или баби. Отац му се зове Шефћет, а мајка Љумтурија и тако је требало да се зове и наша ћерка, али ја на то не бих никада пристала. Једна његова сестра је Џенета, а друга Лима, по баби.
Али, зато је мало-мало добијала питања хоће ли им родити и неколико синова, односно унука и праунука? „Духовита“ бака је рекла да не мора неколико, „може и једном али двојицу, близанце“!
– Увек то говоре, чак и летос, после десет година брака. Прво сам мислила да се шале, али схватам да није то, реч је о очекивању од снајке. Увек осећам неки притисак кад одем тамо, чак и Мирсад, можда зато што немамо свој стан него будемо са његовима. Када се вратимо у Загреб, уме да уздахне и каже „Коначно смо дома“! Он иде чешће од мене на Космет, воли да се Фрида дружи са децом једне његове сестре, али невоља је што Фрида не зна албански. Мирсад је не учи, а могао би.
Породица Далипи, значи, говори албански, а не ромски?
– Роми се на Косову деле у три скупине – објашњава нам Теа. – Ашкали, Египћани и Роми. Мирсадови су Ашкали што значи асимилирани, прихватили су албанску културу, религију и обичаје, и то традиционалне, док су Албанци преузели модерније ставове.
У филму видимо да Теа и Мирсад понекад говоре међусобно на енглеском језику, некад да их не би разумела ћерка, а некад, када су у Урошевцу, његова породица.
– Сада су саградили велику кућу, али некада су живели у три собе и заиста није било много приватности. Његови отац и бака говоре српски и могу да нас разумеју па смо радије причали на енглеском да нас не би разумели, чак и ако прислушкују. Фрида је свесна да има две породице, и ту и тамо, али да је она више ту. Међутим, воли да оде код бабе и деде у Урошевац. За разлику од мене која не воли штикле, хаљине и све што бљешти, Фрида, можда као свака девојчица, све то воли. Једва чека да иде на Косово и са баком купује хаљине и штикле. Као да се судбина поиграла са мном: “Ниси хтела ту једну хаљину, е сада твоја ћерка има много хаљина“!
Мирсадова породица је снајкин филм видела на фестивалу документарног филма у Призрену где је премијерно приказан летос. Допао им се. Посебно његовом оцу који је, као и Мирсадов деда, водио биоскоп у старој Југославији. Посета биоскопу после много деценија вратила му је лепа сећања и успомене. Мирсадовој мајци је сметала само сцена у којој је њен син наг у кади, у купатилу. Њена фамилија није била толико узбуђена. Рекли су: „Па ми ово већ све знамо“! Оно што нико не зна јесте будућност овог брака.
– Мирсад је растрзан између љубави и оданости својој породици и према Фриди и мени. Тешко му је, али то мора решити сам са собом, не може своју традицију бацати мени у наручје да то постане мој проблем. Имали смо успоне и падове у досадашњем браку, понекад смо се хтели и разићи, а можда ће се то једном и десити. Наш живот је једна стварна прича, једино не бих волела да завршимо као Ромео и Јулија, да умремо од љубави.
Пише Срђан Јокановић