Са наших је простора. Његово име придодато је великом броју римских царева који су рођени на територији данашње Србије. „И Јустинијан је Лесковчанин“ рече пре неколико година један житељ града на Ветерници у време одржавање чувене роштиљијаде. А одговарао је репортеру локалне телевизије на питање: ко су познати Лесковчани.
И у неку руку је у праву анкетирани Лесковчанин. Место рођења овог владара је крај у којем се налази Јустинијана Прима, или Царичин Град како га још зову, велелепни град овог цара у близини Лебана. А Лебане и Бојник припадају лесковачком округу. И, како смо склони усвајању и присвајању, ни Јустинијан, један од највећих владара свих времена није остао ван тога. Да ли је Јустинијан Словен? Или Србин, како кажу они који одмах прелазе на теорију „Срби, народ најстарији“. Логично је да је Србин. Јер, ако је Словен, а Срби су Словени, онда је, према математичкој формули А=Б, Б=Ц, из чега следи да је и А=Ц. Дакле Јустинијан=Србин.
Но, шалу на страну. Јустинијановим пореклом се позабавило поприлично истраживача и научника. Било је ту разноразних теорија, али је истраживање некадашњег професора Филозофског факултета у Београду, археолога др Ђорђа Јанковића, изазвало подоста полемике. Професор Јанковић је својим истраживањем, како каже и доказао, да је Јустинијан словенског порекла.
Предавач предмета Средњевековна археологија, професор Јанковић, у свом делу насловљеном „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, дао је, између осталог и кратак одељак из „Житија Јустинијана“. Реч је о тексту из шестог века који се приписује извесном монаху богумила који је оставио кратки запис о животу цара Јустинијана. Тај текст је објавио Иван Томко Марнавић, католички бискуп из Шибеника. Написао је и да је „Житије“ нашао у једном српском манастиру на Светој Гори, а да је он из њега објавио тек мањи део. А пре Марнавића о словенском пореклу цара Јустинијана писали су и Никола Алеманус, управник ватиканске библиотеке почетком 17. века и Мавро Орбин, историчар у Дубровачкој републици с краја 16. столећа. Њихову тезу подржали су и о томе дали и свој допринос касније, енглески историчар Едвард Гибон (1737-1794), немачки историчар Леополд фон Ранке (1795-1886), француски историчар Алфред Николас Рамбо (1842-1906).
Предуго би било и не баш лако у једном новинском тексту препричати и цитирати шта је све и како професор Јанковић писао и доказивао. Позивајући се свакако и на „Житија“ као и на његова вишедеценијска истраживања области раног средњег века на Балкану. Ту су свакако и познате теорије професора Јанковића да Словени нису на Балкан стигли у седмом веку већ знатно раније. Дакле, ако је то тачно, онда није их је свакако било у шестом веку, времену владавине Јустинијана, на просторима одакле и потиче велики византијски цар. Такође из одељка овог „Житија“ сазнајемо и имена Јустинијановог оца и мајке који су се звали Исток и Бигленица, која су такође српско-словенска као што је и Јустинијаново словеснко име Управда. Крштено име Управдиног оца Истока, било је Сабатиус. Како каже професор Јанковић, то је име поменутог божанства изједначаваног са Дионисом и Либером, а они се стално обнављају, поново рађају. Сунце се увек поново рађа на истоку, вода истиче из извора, истока. Произилази да би име оца цара Јустинијана (Петра-Управде) Сабатиус, могло бити превод имена Исток. Како стоји у „Житију“ име његове ујне, жене његовог ујака Јустина, је Вукица, такође српско-словенско.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању