Место се зове Крупац, а скрасило се на левој обали Нишаве, на ос- мом километру пута што од Пирота води ка Димитровграду. То су координате. А, када је реч о препорукама – у суботу, 2. јуна, речени друм је требало да буде непроходан, дуж главне улице да се обрћу јагњићи на ражњу, да по казанима крчка чорбица, а сачeви да се загрћу у жар (плус јагњеће сармице у марамици, са овчјим киселим млеком одозго). Заправо, да траје надметање велемајстора наших старих националних специјалитета што се припремају од јагњетине! Због њихове „јагњићијаде“ то загубљено село једном годишње постаје светски центар јагањаца и пратећих симпатизера, како из Србије, тако и из света… односно комшилука. Ево, већ четврту годину заредом.
Али, нигде никог. Ни пролазника, да се приупита! Последњи пут када смо гостовали, а беше то за Први светски фестивал јагњади, гужва беше као у престоничком јавном градском пре – возу „у шпицу“. Да нисмо погрешили датум или, не дај боже, адресу? – Где сте Београђани – разгаламио се неко и растерао безнађе које нас је лагано а неумољиво заокупљало. – Чекамо вас од прошлу суботу… Беше то Блинкер, по граду и околини мање познат по крштеном имену Драган, стари другар којег смо ономад, пре десетак година, произвели у „најгласнију пиротску маскоту“. И тек смо захваљујући њему, донекле и мирису јагњетине с ражња, успели да се домогнемо пољане крај реке, где се већ окупило неколико стотина душа.
Природне лепоте
– Прво да једемо, па ћемо да се питамо за здравље – предложио је наш другар. – Јер, кад нахрупну комшије Бугари, све ће да изеду очас посла. Не, нису алави, него знају шта ваља, па наши људи из Пирота и околине долазе сабајле, то им је једини начин да их предухитре. А, такмичи се девет екипа, па ћемо стићи све поштено да их оценимо. Џаба.
Наставак можете прочитати у броју 3098.