Нову сезону позориште „Бошко Буха“ наставља са представом „Пигмалион“ коју редитељски потписује Ђурђа Тешић. Комедија Џорџа Бернарда Шоа говори о професору Хигинсу који младу Елизу Дулитл треба да научи лепим манирима и отменом понашању, чему се испречава љубав. Редитељка је нагласила да је ово нежна, духовита и дирљива прича о немогућој љубави и да се она држи лепоте говора и језика коју је неговао „нобеловац“ Шо.
У улози професора фонетике Хигинса, заклетог нежење обузетог експериментом – да од просте уличне продавачице цвећа направи војвоткињу и даму високе класе, тумачи Немања Оливерић. Глумац је уочи премијере објаснио да се лик кога тумачи у представи, заправо, игра Бога са циљем да од једне особе направи другу. Иако заплет на први поглед може да звучи као комедија, Немања тврди да је реч о драми која само има елементе комедије. У разговору за „Илустровану Политику“ то објашњава:
– Све је драма, али не у смислу драматичности радње већ основе приче. Те драме су понекад смешне, понекад нису, а овде се мисли на драму као сукоб мишљења који је озбиљан, иако на први поглед тај сусрет уличног и академског света делује смешно.
Цвећарку Елизу тумачи млада глумица Ања Павићевић која у овом позоришту игра и у представама „Тајни дневник Адријана Мола“ и „Бокешки Д-мол“. Драму „Пигмалион“ читала је и у средњој школи и на студијама и Шоа сматра веома инспиративним писцем. Каже да ће се публика изненадити развојем ситуације у представи и тиме како ће „Елиза постати равноправна са својим професором“.
– Елиза Дулитл жели од професора Хигинса да је учи лепом говору и лепим манирима – каже Ања за наш лист. – Када она успе у томе, тада креће лавина питања у њеној глави: шта ће бити са мном након што постанем права, савремена дама? Шта ће бити са професором и самном?
Похвала српском језику
Доста пажње су и редитељка и глумци посветили изговору речи која је Шоу, очигледно, била важна па је и главном јунаку своје најпознатије драме доделио посао професора фонетика. Зоран Цвијановић, у улози Елизиног оца, открива нам да је писац у неким деловима своје књиге посебно означавао фонетику како би глумци тачно знали како треба да изговарају речи онако како је он то замислио, док је све остало препустио самим глумцима и њиховом таленту.
Редитељка Ђурђа Тешић потврђује да је Џорџ Бернард Шо био језички перфекциониста који је новчани део Нобелове награде, коју је добио 1925. године, поклонио Фонду за реформисање енглеског језика, говорећи да он треба да се руководи ониме што је Вук Стефановић Караџић урадио у српском језику. Сматрао је да је то најбоља језичка реформа икада спроведена.
Оливерић сматра да је фонетика и данас важна и веома потребна наука која нам помаже да све своје потребе и жеље преточимо у језик:
– То што је Шо посебно назначавао у овој драми како поједине речи глумци треба да изговарају, односило се на различите енглеске дијалекте тог доба, а ми се нисмо бави дијалектима, већ изговором, посебно Елизе која гута слова, греши при избору речи, погрешно их изговара.
Колико и говору, Ања се исто толико посветила и унутрашњем свету девојке коју игра:
– Најзанимљивије у овој драми ми је што нико не остане непромењен, а глумачки најтежи ми је био рад на говору једне уличне цвећарке, додир са њеном душом која је најчуднија од свега.
Жеље и снове Елизе Дулитл гледамо на сцени „Бошка Бухе“ од 14. новембра, а глумица Ања Павићевић остаје тајанствена када је реч о њеним личним жељама и сновима:
– Не бих да их откривам, о сновима се ћути јер ће тако брже да нам се остваре! Али, надам се да ћете видети остварење моје жеље и мог сна колико већ кроз две године!
Сан о Карамазову
У представи играју још Елизабета Ђоревска, Марко Јањић, Лена Богдановић, Милица Сужњевић, Реља Јанковић и Андријана Оливерић, Немањина супруга, која овде игра кућепазитељку професора Хигинса – она његов дом држи на својим плећима и у својим рукама. Да ли је тако и у дому Оливерића?
– Код нас смо сви кућепазитељи и све те послове радимо заједно, осиум када се посао на новој представи приводи крају, онда смо обоје као професор Хигинс, опседнути послом и глава нам је само у томе – смеје се Немања.
Волео би да у будућности игра више у класичним делима светске књижевности и театра, баш какав је и „Пигмалион“.
– Сан су ми „Браћа Карамазови“, наравно Иван Карамазов пре свих, мада нисам сигуран да поред „Народног позоришта“ друге куће имају много могућности да се баве тако великим делима – каже Немања који је велику популарност стекао изврсним тумачењем сликара Леона у ТВ серији „Радио Милева“, признајући да је једна друга улога у његовој каријери она коју сматра посебном. – То је представа „Случај Војцек/Хинкеман“ у Битеф театру 2009. године у којој сам играо обе главне улоге из наслова комада. У то време сам тек био завршио студије и том представом открио сам дубље слојеве, и глумачке и своје, личне.
Последњи пут је „Пигмалион“, написан 1912. године на основу античке легенде коју је забележио римски песник Овидије у осмом веку пре нове ере, у Београду био на сцени пре више од две деценије и то у београдском Народном позоришту, у режији Стеве Жигона, док су главне ликове тумачили Петар Банићевић и Ивана Жигон. Редовно се игра у кикиндском позоришту.
Пише Срђан Јокановић