Са које год стране да јој се крене у походе, Делиблатска пешчара ће лепотом да сачека намерника. Да му одшкрине врата и дозволи да завири у њено благо. А ако се намерник одлучи да јој поклони више времена и пажње, она ће богато да га награди. Да му покаже биље и растиње, срне, јелене, дивље свиње. Па и вукове, ако овај жели мало авантуре. И да га натера да подигне главу па у небеском плаветнилу види како висинама господаре банатски соколови, орлови крсташи и кликташи, који припадају скупини од око две стотине птица.
Дакле, са које год стране да се крене у походе овом природном благу, видеће намерник како је јесен своје открила боје. Види се то и на Делиблатском језеру. Чамци привезани за обалу, лагани поветарац их њише, али тај нејаки ветар није довољан да покрене острва. Но, како рече један од житеља Делиблата, не крећу се та острва ни тако видно, ни тако брзо да би свако могао да види ту појаву. А Делиблатско језеро, или Краљевац, или Краљевачка бара, како га све називају, познато је по томе, што, осим на Власинског, једино још оно у Србији има такозвана плутајућа острва.
Место Делиблато је на ободу Пешчаре. Од њега, а како другачије него равним путем, улази се у зелено царство које ових дана мења рухо. Колико год се трудио намерник, не може да види ту количину песка која би оправдала име. Много је више растиња, него голих површина. Од места Чарда почиње густа шума кроз коју вијуга пут изнад којег су се надвиле гране дрвећа.
И ту, на стаблима листопадног дрвећа, у ово доба године могу да се виде листови који мењају боју. Становници следећег насеља на путу, Шушаре, кажу да није свака јесен иста. Има година када пешчара експлодира од боја. Али има и оних када лишће, из неког нејасног разлога, брже опада, па не стигне да их очара колоритом.
У обиљу дрвећа има оних чије су гране већ голе, али и оних које се бојом листа хвале. А на месту где се још зелени пашњак, пасе стадо оваца. Део њих је на појилу, други део у гомили на коју мотре шарпланинац и пулин. Обојица намернику стављају до знања да су они на том терену господари и да знају где је граница до које незнанац може да приђе стаду. Режање престаје тек када им приђе власник и саопшти да је од тог тренутка он господар.
На једној коси, некако као мало сакривена, и винова лоза је обојила лишће. У златно-жуту боју. Грожђа нема, али је слика златастог шпалира очаравајућа. И траје то тако све дуж пута који води ка Банатском Карловцу. Одатле, са тог пута, свакако треба скренути ка Девојачком бунару. Поред пута једну дину су издубиле за гнездо ласте. У том шупљикавом стрмом одсеку гнезде се ласте бегунице, пчелице, а има и смрдиврана. На прилазу дини, и изнад, црвене се плодови глога. Лишћа нема, па боја плодова доминира.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању