Маларина, аустријска кабареткиња српског порекла, наступиће у четвртак вече у Театру Вук, где ће представити програм „Срби умиру полако“. Представа приказује пут српских гастарбајтера у Аустрији, њихову интеграцију и асимилацију која је понекад отишла предалеко и довела до несхватљивих гласачких одлука и политичких ставова.
Марина Лацковић, како је Маларинино име, рођена је у Србији. Њени родитељи су у Инсбрук у Аустрији дошли као гастарбајтери, а она се 2011. године преселила у Беч, где је студирала компаративну књижевност. Од 2019. покушава да допринесе разумевању између Аустријанаца и Срба кроз кабаре.
Добитница је аустријске Награде за кабаре 2022. и награде „Салцбуршки бик” ове године, а њен наступ је приликом доделе овог признања описан као „лукава и дирљива мешавина примењене етнологије, политичке сатире и комичног преиспитивања односа Аустрије и Србије обележеног поносом и предрасудама.”
Како је настао кабаре „Срби умиру полако“ и зашто баш такав назив?
-Наслов је алузија на пропаганду из Првог светског рата „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien) која је потекла из Аустрије. Представа се бави свим историјским додирним тачкама Аустрије и Србије, од атентата у Сарајеву 1914. године до данас. Тај историјски период показује колико су нације Аустрије и Србије сличне по својој самоперцепцији и комплексима жртава. Што се више бавите историјским чињеницама обе земље, све је несхватљивије да је српска дијаспора могла да стане на страну аустријских десничарских популиста.
Зашто сте одабрали кабаре као позоришни жанр?
– У ствари, ја то уопште не радим активно. Само сам желела да пишем креативно. Временом су све више људи који ме познају почели да ме подстичу да напишем нешто смешно, јер их увек насмејем. Коначно, упознала сам Денис Бурбон из бечког, такозваног „Политички коректног хумористичког клуба” и она је била кључ мог првог наступа 2019. године.
Било је то у бечком Театру WUK?
-Да, у ствари сам желела да продам своје текстове другим комичарима, али Денис ме је наговорила да их сама представим и данас ми је ментор. Не бих за себе тражила место на бини. Немам никакву обуку која ме легитимише, а нисам ни мислила да имам талента. Људи су се увек много смејали са мном и увек сам уживала у томе да засмејавам људе. За мене је то било толико природно и само по себи разумљиво, нисам то доживљавала као таленат, већ једноставно као свој живот.
Никада нисте имали намеру да од тога зарађујете?
-Не. Нисам мислила да могу да материјализујем овај дар, а камоли да људи купују карте за моје наступе. Понизна сам и захвална свакој особи која ми је посвеће своје време и пажњу.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању