Постоје приче које су тра-ла-ла-ла. У тим причама је све познато, испричане су тек да би биле испричане. То значи да су досадне. За разлику од тра-ла-ла-ла прича, постоје и оне које су тра-ла-ло-ло. И оне нису досадне. Напротив. Врло су забавне. Са мањим бројем актера. Назив су добиле по томе јер се у њима многе речи, углавном глаголи, завршавају на – ло. Е, ово је једна таква прича.
Полазно место на стази за упознавање са кањоном реке Нере и кањоном реке Беушнице у Румунији било је ушће Нере у Беушницу. То је некако логично. Јутро је свануло, сунце је сијало, све је обећавало. А онда, као што се претходног дана и највљивало, почело је. Па је кишило, падало, грмело, севало. Али, то нас није омело. Једноставно се кренуло. Зато се и пошло.
Најпре се ишло узводно Нером, кроз тунеле, до видиковаца, што је краћа деоница и дуга је само два километра. Кабанице, кишобран (један али вредан), кесе, зависи од маштовитости и спремности планинара и у инат што је кишило, тачније, пљуштало, на стази се планинарило, клизало, прескакало, кроз тунеле провлачило, застајкивало, фотографисало. Па вратило до ушћа где се кафенисало. Јер, поред двадесет планинара предвођених водичем Драганом Стевановићем у екипи је био и возач. И док нас је чекао, кафу нам скувао. Свега има у тра-ла-ло-ло причи.
Док се кафенисало некако је и престало. Није више кишило, није више падало, можда је само падуцкало. И онда се одлучније и ентузијастичније кренуло на другу страну, уз реку Беушницу. И све се обишло: водопад Ла Ваојага, језерце Очуил Беи, водопад Каскада Беушница. И ту се ходало, причало, дивило, одмарало, фотографисало. О чему се причало? Па о овом националном парку што се простире на преко 36.000 хектара, о Банатским планинама где је смештено, о томе да се налази на само 25 километара од границе са Србијом, о језерцету Очуил Беи, односно Беговом оку, језерцету тиркизно зелене боје.
О том језерцету се, заправо, највише причало. Да ли је тиркизно зелено или плаво? Да ли је дубоко два метра како се нама чинило, или око десет како се у водичким круговима тврдило? Да ли се вода испод мостића на језерцету може пити, или је боље не експериментисати? И, да ли је тачна легенда да се син једног турског бега заљубио у ћерку пастира, а бег, да би ту љубав спречио, решио да девојку убије, те да је од туге бегов син толико суза пролио да се од суза језеро направило, а да је боја језера, у ствари, боја његових очију? О томе се причало, полемисало, а онда се фотографисало. Па кренуло даље. Стазом дугом осам километара. Сад са темпом. Јер се мало и журило како би се побегло јер је опет у даљини грмело и кишу најављивало.
Текст и фотографије Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању