Milan Caci Mihailović: carstvo poezije i humora

Bila je to sjajna generacija glumaca „Ateljea 212“. Ne-ponovljiva. Mnogih više nema, mnogi su u penziji. I zbog njih je svako veče hram Talije bio ispunjen do poslednjeg mesta, ali se uvek našlo i neko po-moćno sedište za sve koji nisu ima-li kartu… Posle predstave išlo se u „najvažniju instituciju u pozorištu, koja se zove bife“, kako je govorio Borislav Mihajlović Mihiz.Glumac Milan Caci Mihailović bio je jedan od „privilegovanih“ da učestvuje u duhovitim razgovorima svojih, nešto starijih kolega i to ga je inspirisalo da počne da skuplja anegdote o glumcima, koje je do sada objavio u dvema knjigama… „Ali i o dekoraterima, rekviziterima, električarima, ton majstorima, šminkerima, biletarima“, is-pravlja nas on dok naručujemo kafu u poznatom beogradskom kafiću. „Recimo, kada je čuvena Pavica Gertner prodavala ulaznice, nije-dan student, niti vojnik nije ostao ispred pozorišta. Ona je 70-ih i 80-ih godina pravila publiku, koja sada sa zadovoljstvom kupuje karte i dolazi u „Atelje.“ Sada je u pripremi treća knjiga „Uspomenar 212“, koja bi trebalo da se pojavi u knjižarama početkom jeseni, najavljuje Caci za „Ilustro-vanu Politiku“. Inače, knjiga koju je Naš sagovorNik je, kako sam kaže, imao tu čast i privilegiju da se posle predstava druži sa svojim, Nešto starijim kolegama u bifeu „ateljea 212“, a ti duhoviti i vrcavi razgovori iNspirisali su ga da počNe da skuplja aNegdote o glumcima, koje je do sada objavio u dvema knjigama, a Na pomolu je i treća. „beležio sam aNegdote kao da mi je to Neko odozgo šapNuo…“, priča caci za „ilustrovaNu“Piše jasmiNa vujadiNović mirkovićKra ljevstvo poe zije i humora ›objavio pre dve godine pod naslovom „Treći čin“, zapravo je obeležila 60 godina „Ateljea 212“.Caci nam pokazuje nekoliko njego-vih knjiga pesama za decu, kao i haiku poezije. Na našu opasku da je njegov nesumnjiv literarni talenat tražio i druge forme stvaralaštva, osim glume, autor uz osmeh kaže: – Kada sam bio beba, otac me je u naručju izvodio pred kapiju u jednoj uličici na Zvezdari, gde su se 50-ih godina retko viđali automo-bili. Jednog dana je tuda prolazio kočijaš, koji je vozio špediterska kola, zaustavio se i rekao mom ocu: „Ovaj će da ti bude književnik“. Moji roditelji su to prepričavali kao šalu. Posle toliko godina, kada sam primljen u Udruženje književnika Srbije, dobio sam člansku kartu na kojoj ispod mog imena piše: knji-ževnik. Slatko sam se smejao– priča nam dok gledamo požutele fotogra-fije iz davnih dana.

Nastavak pročitajte u broju 3158.