Ја сам поганац. Мислим, пошто живим у Поганову, онда сам и Погановац. У ствари, Погановчанин. А то што сам поганац, значи да сам миш. Јер у Поганову се прича шопски. А на шопском, поганац је миш. И тека. Да се знае. Пре него Погановчанин, могао сам бити и Доброшевац. Или Доброшевљанин. Јер се Поганово пре звало Доброшево. Кажу да је то легенда. Наводно, мештани су били љути јер је стигла наредба од властеле да се „на црвено слово“ мора садити виноград. Како би се осветили, корен су постављали изнад земље, а испод садницу. Кад је то видела властела, за народ је рекла да су погани људи. Иако кажу да је легенда, то је у ствари истина. Правда. Да се и това знае. Поганово је стварно било Доброшево. Ко не верује, нека погледа у старе књиге. Било је Доброшево све до доласка Турака у ове крајеве, а званично је назив враћен селу 1934. године. Па после, опет, од Доброшева испаде Поганово.
Углавном, када се помене Поганово, сви помисле на манастир. А он, иако популарно погановски, у ствари је манастир Светог Јована Богослова. На западној страни манастирске цркве узидана су три камена круга са урезаним именима Јована Теолога, господина Константина и госпође Јелене. Јовану Теологу је посвећена црква. А господина Константина и госпођу Јелену сви који су писали о овом манастиру, сматрају за манастирске приложнике или осниваче. Ови ктитори били су и наручиоци чувене манастирске иконе Василисе Јелене, која се данас налази у Народном музеју у Софији.
А сг да сe врнемо на оратење (причање) за село. И није било само село. Него општина. Постојала је и Основна школа „Христо Ботев“ са 600 ученика. Неки кажу 600, неки 400. Зависи ко прича. Село је имало и пекару и црепану. И полицију. И пошту. И данас постоји поштански број 18210. Али нема ко да пише. Нити има коме. Према последњем попису у селу је данас свега двадесет двоје људи. Међу њима и Лидија и Горан Милутиновић. Баш и немају неке везе са Погановом. Они су се само ту 2020. године доселили. Како кажу – побегли. Из Београда. И Горан за себе каже поганац. Имитира ме. Слушам га док прича. Као, то је дуга прича, немаш ти толико папира. Те више смо са природом и животињама (ту ми се улизује) него са људима, те Поганово има дивну локацију, те најлепше лоцирано село у кањону реке Јерме. Онда се у сред те приче о Поганову нашао Лидијин најбољи парадајз у селу. Непрскани. Органски. А онда је у причу упала и нека учитељица у пензији Лена Марков. И хтела да се слика. Рече за себе да је срећна, мада – криво ти некад тека. Шта је Лена хтела тиме да каже, остаје да претпостављамо. И сликала се Лена са својим школским другом Богданом. А Богдан? Е, он је родом Погановчанин, а ја сам поганац. И он зна све маале (махале) у Поганову, али знам и ја. Слушајте: Низ реку (лева страна) – Бошковци, Турци, Брод, Кљундинци, Брдиловци, Французи, Љуља, Обложина, Русимовци, Петковци, Ђосинци; (са десне стране) – Лука (са акцентом на а), Прдљинци, Асановци, Ћурлинци, Србиновци, Дунђеровци, Скакљинци.
Текст и фотографије Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању