Након повећања броја оболелих од малих богиња у Смедереву и вести да су се оне појавиле и у Новом Саду, професорку др Елеонору Гвозденовић, ванредног професора на Медицинском факултету у Београду, доктора наука, инфектолога и бившег члана Радне групе Министарства здравља за имплементацију планова активности пре и у току пандемије грипа, члана Националне комисије за верификацију одржавања државе без полиомијелитиса и председника Националне комисије за ерадикацију (искорењивање) морбила и рубеола, питали смо да ли се треба плашити епидемије за коју се сматрало да је вакцинацијом искорењена.
– Последња већа епидемија малих богиња, морбила, на територији Србије била је 1993, пре тридесет година. То значи да генерације и генерације лекара који су у међувремену стасавали, нису имали прилике да виде мале богиње током студија, нити да их дијагностикују или лече. Држана су предавања о њима, стечено је теоретско знање, али искуство није могло да се стекне. На тај начин, оне сада, практично за све лекаре, спадају у егзотичну болест. Сам назив “мале богиње” ни код кога не побуђује већу пажњу, а још мање стрепњу. Међутим, са многих страна долазе информације да је болест често компликована запаљењем плућа, запаљењем мозга, високом температуром, што одговара тешкој болести. Лекари, а још мање фармацеути, с обзиром да немају никаквог ни личног, ни породичног искуства, углавном говоре оно што плаши људе. За овакву ситуацију заслужна је вакцина која је направљена крајем шездесетих година прошлог века, у САД, а непосредни учесник у њеном прављењу био је вирусолог др Милован Миловановић. До проналаска вакцине од малих богиња су боловала деца. Болест је остављала доживотни имунитет. У то време било је пожељно оболети у предшколском узрасту, када је имуни одговор такав да болест најчешће не оставља последице. Требало је водити рачуна и избећи да дете оболи у току прве две године живота, јер је тада болест била тешка и код потхрањене деце неретко је доводила до смртног исхода.
Како је дошло до епидемије 2017. године?
– Када је вакцина уврштена у календар обавезних вакцина за територију бивше Југославије, то је довело до брзог пада инциденције обољевања и ситуације да се одавно мале богиње у Србији виде као појединачни, увезени случајеви или мање епидемије. Последња је била 2017. године. Иако су несумњива достигнућа вакцинације против малих богиња, паралелно су се појавиле информације, углавном недовољно утемељене, али довољно гласне, да код недовољно медицински образованог становништва изазову стрепњу и страх од ове вакцине. На тај начин у многим западноевропским земљама степен вакцинисаности деце не досеже ни до 70 одсто, што оставља довољан број неимуних особа што је потребно за појаву епидемија. Познато је да се у тим деловима Европе мале богиње јављају сваке зиме, одакле их лако, једна неимуна особа може донети у нашу земљу. Сусрет неискусног лекара са првим случајем малих богиња је велика опасност у смислу да их не препозна и да пусти оболелог да сеје инфекцију.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању