Била је то сјајна идеја запослених у Музеју Топлице у Прокупљу. На археолошком локалитету Плочник, у близини истоименог села, подигнуто је неколико објеката баш онако како су грађени пре седам хиљада година – од прућа облепљеног блатом и покривени сламом. На свакој кући била је табла на којој пише да ту послују ткаље, грнчари, ковачи…
Желели су стручњаци тако, и успели у томе, да једно, условно речено незанимљиво налазиште приближе посетиоцима. Незанимљиво не због вредности, јер оно је у свету познато, већ због тога што на праисторијским налазиштима посетилац нема шта да види. Није као код оних из римског, византијског или неког „новијег“ налазишта.
И тако је настало најстарије село у Србији. Оно право саграђено је пре око седам хиљада година, тешко је установити кад тачно, још теже колико је трајало, односно живело. Е, зарад науке и туриста поред њега подигнута је реплика.
Ту сјајну идеју препознали су и локални политичари. Састали су се први људи две општине, Прокупље и Куршумлија, па уз већ познате и проверене понуде као што је Ђавоља варош, Немањине задужбине… уврстили Плочник у туристичку понуду. И још су помогли археолозима тако што су им дали једну од железничких зграда, јер поред пролази пруга. Да ту обрађују и остављају материјал, да сталну поставку локалитет има. Све добро до доброг…
Тако је било и неко време трајало. А данас?
Један од управо минулих празничних дана. Из правца Куршумлије тече река аутомобила. Иду са Космета, тамо преко административвног прелаза Мердаре. Регистарске ознаке Швајцарске, Немачке, Аустрије, Белгије… Враћају се косметски гастарбајтери у туђину. И нико, ама баш нико се није зауставио овде. А паркинг уређен. Туцаником додуше насут, али пристојан.
Но, није то проблем. Није битно што косовски гастарбајтери нису стали. Можда и боље. Јер, ово место полако умире. Напала га је немаштина и небрига.
Дан сунчан. Са пута се виде сламнати кровови кућа. А друм што ка селу води иде преко пруге. Надвожњак је ту. Сада непотребан. Одавно нема воза што је саобраћао од Ниша до Подујева. Све зарасло у шибље.
Када се сиђе низ неколико степеника и уђе у село, до кућа треба прогазити кроз траву. Јесте да је зима, да ништа не расте, али трава која одавно није кошена притисла цео простор. Полегла је, али и даље висока, па ноге упадају у влажну траву.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању